Свети преподобномученик Никон и други

Житије и страдање Светог Свештеномученика Никона и и сто деведесет и девет ученика његових, с њим пострадалих

У граду Неапољу, у Италији, беше човек, по имену Никон, официр римски, леп, весео и храбар, по вери незнабожац, рођен од оца незнабожца и научен идолопоклонству. Али му мајка беше хришћанка. Она га је стално упознавала са Христовом вером, причала му о сили крста Христова, и говорила: Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком, и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен. Једном Никон сам са својом четом ступи у борбу са надмоћнијим противником, настаде силна сеча, и Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије.

Препродобни Оци убијени у манастиру Светог Саве Освећеног

У време пресветог патријарха јерусалимског Илије, када Свети Град беше под влашћу агарјанском, а за царовања у Цариграду цара Константина и Ирине, настадоше у Палестини међусобне борбе између агарјанских племена. И те борбе наношаху силне штете по целој Палестини. Ратујући међу собом, варвари пустошаху не само села него и градове, као: Елефтеропољ, Аскалон, Газу, Скаритију и друге. Нападали су неочекивано; иако не убијаху све људе, већ само оне који су им се противили, ипак су свима отимали имовину и све пљачкали. Бивали су у заседама поред свих друмова, хватали пролазнике, били их, злостављали, скидали им све до кошуље. Једино милосрђе њихово састојало се у томе, што би понеког пустили живог од оних које су били, злостављали и пљачкали. Тада и свети град Јерусалим беше у великом страху. У њега се слегоше људи из околних градова и села, и чуваху градске. бедеме, и спремаху се да се одупру разбојничким бандама варварским.

Свети Симеон Дајбабски

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном прољећном засједању, јуче је прибројао реду Христових Светитеља рођенога Цетињанина, Светог Симеона Дајбабског. Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре.

Свети мученици Хризант, Дарија и други

Полемије, човек знаменит, велможа, рода кнежевског, са сином својим Хрисантом оде из Александрије у Рим. Тамо га велможе примише чесно, а цар га постави за сенатора. Желећи да му јединац син Хрисант изучи све науке, он га даде на школе. И он изучи све светске науке имајући најученије људе за учитеље. А кад изучи све науке, до руку младога Хрисанта дође Еванђеље и Дела Апостолска. Прочитавши их пажљиво, и удубљујући се у њих, он говораше себи: Теби је доликовало, Хрисанте, да читаш незнабожачке књиге, пуне нејасности, док ниси нашао светлост истине. Нашавши њу, ти се ње једино и држи. Јер није мудро и паметно, од светлости враћати се опет тами. Одбациш ли плодове твога труда око учења, узалуд си се онда учио и мучио. А плодове труда Бог даје онима који их траже. Јер тако наређује Бог, то си читао: Тражите, и наћи ћете (Лк. 11, 9). Ако пак оставиш оно што си тражио и нашао, онда ћеш се уподобити безумним и неразумним људима. Стога се чврсто држи онога чега се треба свим умом држати, да не би претрпео велику штету. А претрпећеш велику штету, ако се добровољно лишиш блага, које си с толиком муком нашао. Злато и сребро си нашао, драго камење си нашао. Зато си и тражио, да би нашао; и зато си нашао, да би наћено наследио. Пази дакле, да ти не буде одузето благо које си нашао.

Свети Алексије, Човек Божји

У време благочестивих царева Аркадија и Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. Имао је три хиљаде слугу, који су носили златне појасе и свилене хаљине. Деце имао није, у јер му жена беше нероткиња. А беше то побожан и добар човек, врло брижљиво држаше заповести Божје, пошћаше сваки дан до три сата по подне, и свакодневно постављаше у дому свом три трпезе за сирочад, удовице, убоге, странце и болеснике. А сам је обедовао у три сата по подне са страним монасима. И кад би се неког дана десило да буде мање убогих за трпезом која се трипут давала, и стога мање милостиње учинио него обично, он би тада падао на земљу пред Богом и говорио: Нисам достојан да ходим по земљи Бога мог. Супруга се његова зваше Аглаида. Беше то жена велике вере и пуна страха Божја, милостива и дарежљива према ништима. Пошто није имала деце, она се мољаше Богу говорећи: Господе, сети се мене, недостојне слушкиње твоје, и разреши нерађање моје, да се удостојим назвати се мајком детета. Дај нам сина, да бисмо муж мој и ја могли имати утеху у животу нашем и потпору у старости нашој!