Цане „Партибрејкерс”: Младима и старима

Нека деца не иду у школе, нека деца већ имају боре, нека деца већ су упознала живот доле на улици. Да ли су бес, агресија, инат и немоћ све што смо имали да им оставимо?

ЦанеКакав свет остављамо нашој деци? Какве људе правимо од њих? Вртимо се у кругу сви заједно стварајући вирове и вртлоге који односе многе драге. Фалш и фуш одређују смер нашег кретања. Душе наше деце на ветрометини живе. Она трпе тортуру наше дволичности,глупости и тупавости. Сем дугова и хипотека,шта им друго у наслеђе предајемо. Погрешне ствари које се преносе с колена на колено и сваку генерацију све више боли и боли. Ускраћени за многе ствари нормалног живота заостају негде у магли и мраку. На путу свог остварења копне. Нудимо им живот без савести,а живот без савести једнак је животу у кући без прозора. Живи зазидани сви смо.

Нека деца не иду у школе, нека деца већ имају боре,нека деца већ су упознала живот доле на улици. Да ли су бес, агресија, инат и немоћ све што смо имали да им оставимо. Да ли смо могли да се потрудимо и неку истину из себе да дамо њима, ма колико она била болна и открива нас у светлу у којем не желимо да се видимо,или само гомиле оправдања и нетачних чињеница,за које смо у многим случајевима сами криви? Да ли одрастање у кавезу без перспективе и у грубостима може дати друге резултате осим оних којима присуствујемо сваког дана. Дали ће они са много права бити егзекутори свих нас? Чему може да се нада мањина младих на коју се ово не односи? Светли примери тамне у односу на мрак,безумље и лажне хвале.

Сведоци смо, сваког дана, убрзане ерозије морала. У нашем цирозираном друштву и кородираној стварности млади се жртвују да би нечашће старијих опстало. За њихов положај они слабо маре,чим их користе за циљеве старе,а то је да остану на власти. Млади су гурнути у ватру. Уместо да с нестрпљењем очекујемо њихове животне успехе, ми смо их послали у њима необјашњене пределе суровости и немилице живота. Изгубили смо свако покриће, снага нам хлапи за њихово васпитање. Девалвирали смо у њиховим очима због наших лажи, због нашег нејединства и кукавичлука. Дуго бежимо од живота и поштене борбе са њим, а они су гладни љубави и разумевања и притом ништа не добијају већ морају да се довијају да се на најтежи начин домогну свог живота. Млади убрзано старе.

Зачуђени смо њиховом рушилачком енергијом и безобзирношћу објашњења свега. У овом тренутку они су само млади оштећени инвалиди у ковитлацу велике турбуленције коју прави свет и у коју смо ми укључени без способности и знања да се снађемо и очувамо за даља времена. Фатализам мрачне атмосфере дубоко смо усадили у њих,и онда се чудимо шта од њих добијамо. Ко сеје ветар, жање олују-рече народ. А они треба да буду наша будућност. Последица свега је што се ствара све већи јаз између оних којима је све јасно и не дају да се манипулише њима и оних који неће и не желе ништа да схвате него тврдоглаво иду главом кроз зид. Живот ће им проћи у тоталној немоћи било каквог остварења својих снова,јер их никада неће имати. Схватиће да су противуречни сами себи, али тада ће бити касно - живот прође...

У раскиду са реалношћу,стварност нам даје само кварност,јер разума нема над сировом снагом. Заборављени свет лепоте, доброте и племенитости сијаће само онима који о светлу иоле нешто знају и труде се по цену изопштења да га нађу. Други ће под вештачким светлом кратко да трају док траже заборав и самозадовољење. Млади, лепи и снажни, уместо да буду у свом животу важни, гурнути су на маргину тмине да буду робови и топовско месо за испуњавање жеља и хтења људи чија савест није чиста.

Помолимо се за нашу децу, нека светлост Божије љубави осветли мрак у којем живе.

Другу децу немамо.

Цане Партибрејкерс

Извор: www.politika.co.yu