Феникија

I Положај, назив

Феникија се простире негде од горе Кармила на југу до  ушћа Оронта на северу. Земља се састоји од веома узаног обалског појаса, који се на истоку граничи с релативно стрмим бреговима, одн. планинама. Овај уски обалски појас досеже на појединим местима проширење у правцу запад-исток до 4 км (толико код Тира), а на другим тачкама сужава се на неколико стотина метара. На више места тај појас пресецају потоци, који нарочито у време киша постају тешко превладива препрека за саобраћај. Ово се односи претежно на она стара времена док становници Феникије нису познавали мостоградњу, коју су у ове области пренели тек Римљани. И већ такве географске датости омогућиле су да се Феничани баве изразитим пословима. Рецимо, отежани приступ унутрашњем копну подстакао их је да се ускоро почну бавити морепопловством много удаљено од своје обале и да мору придају већи значај. Такође је та веома дугачка обала, незнатна ширина копна и отежано превладавање малих река и брда у проморју макар су делимично доприносили томе што да Феничани никад нису имали државу у правом смислу те речи.Слично Грчкој,  феничанска историја зна за неколико градова-држава који су се развијали на заједничкој културној и административно-политичкој основи. Најзначајанији од ових градова-држава су Тир, Сидон, Вивлос (Гевал), Арад и Угарит.

Назив Феничани овој земљи дали су Грци, док су се сами становници називали или према називу града у којем су живели или углавном Хананцима. Биће да је топоним Феникија директан превод речи Ханан и знали отприлике „пурпур“.

II  Извори

На првом месту треба споменути археолошка ископавања. Најопсежнија ископавања обављена су у Вивлосу, док је за рано доба Угарит од великог значаја. Уз то, поседујемо читав низ древних текстова у којима Феникија игра улогу: на пример, извештај Египћанина Вен-Амуна, асирске текстове  (углавном се тичу освајања), писма из Амарне (богата коресподенција кнезова из палестинско-сиријског подручја са египатским фараоном), неколико текстова у Старом завету спомињу феничанско-сиријске државе, сведочанства античких писаца почев од Херодота до Јосифа (који цитира из изгубљених феничанских градских хроника). Уз то треба споменути неке доста оскудне натписе, који се налазе углавном на саркофазима царева. Дискутабилно је до које мере се митолошки текстови из Угарита могу сматрати директним сведочанством о религији феничанских градова-држава. Најзад треба споменути спис Филона од Вивлоса као извор историјских података. Филон тврди да је превео један веома стари спис, и то историју Феникије коју је био саставио извесни Занунхијатон. Овај податак се не може одржати овако изражен, јер остаје питање до које мере је Филон, који је живео у 1. веку, одн. почетком 2. века по Хр., очувао ово предање.

III Историја

Најстарије археолошки познато насеље које је и систематки истражено јесте Вивлос, који се као мања рибарска насеобина своди на 5. миленијум пре Хр. Већ у својој раној историји ова земља се налазила у игри већих сила, с једне стране Египта, а с друге, повремених владара у месопотамско-сиријском подручју. До негде 2200.г. пре Хр. градови-државе стоје под  утицајем Египћана за које је земља била од значаја због шумског богатства. Овим дрветом су Египћани подизали грађевине и израђивали украсне предмете у гробовима. Сами Египћани нису имали дрво, док су Феничани били богати кедром и другим дрветима. Кад је око 2200. г. пре Хр.  египатски утицај ослабио, Вивлос се усмерио према царству Урук. Услед слабости египатског утицаја дошло је до читавог таласа семитских досељеника, народа Амуру (Amurru, Аморејаца), са чијим продором је дошло до разарања многих градова. Наредна столећа била су времена немира од којих се Вивлос тек постепено опорављао.

Кад се око 1950. г. пре Хр. Египат под XII династијом опоравио, прилике су се промениле. Феничански градови су поново доспели под египатски утицај, па је једно време отпочео трговачки промет. Градски краљ, који је истовремено био владар и трговац, добијао би египатску почасну титулу која се тад давала (нпр. katy-a,  “гроф“), а била је више почасно звање неголи израз потчињености египатској врховној власти. У ово доба је настао и најстарији библијски („протобиблијски“) спис који је састављен очигледно у наслону на египатске хијероглифе, али са својих 114 знакова стоји на прелазу са слоговног на азбучно писмо, које је имало свакако само локални карактер.

Око 1700. г. пре Хр. са севера је продро нови етнички елемент, несемитски народ Хорејци. Египат је под туђинском влашћу Хикса отпочео да слаби, а за Феничане су настала тешка времена. Ово се уочава, рецимо, по археолошким налазима: предузимана су многа ојачања градских тврђава, а подигнути су скривени магацини за вредносне предмете. У 2. половини 16. века пре Хр. Феникија је доспела поново под египатски утицај. Овога пута фараонима, пак, није било стало до трговине него до проширења власти и економске исцрпљености освојених области. Границу египатске владавине на северу чинио је притом често Кадис око кога се много борило. Ривал Египћана је овде било царство Митани у северној Сирији. Из овог времена (између 1375. и 1347.г. пре Хр.) потичу писма из Амарне, пронађена у овом месту у Горњем Египту. Градски кнезови нису били изоловани владари тирани, већ представници градске аристократије. Претпоставља се да су им помагали савети стараца и добростојећи грађани, који су такође имали извесан утицај на судбину града. Ови владари су постали свакако египатски вазали, и обласни комесари били су им надређени.

Око1200. г. пре Хр. продрли су народи мора: Угарит је уништен и није више био обнављан, Арад и Сидон су били разорени. Египатски утицај сада је постепено умањиван, народи мора су се измешали с домородачким становништвом, што је стварни зачетак феничанског народа.

Пошто су велике силе једно време биле незаинтересоване, започела је ера самосталности и процвата феничанских градова. На почетку овог доба чини се да је Сидон био преузео улогу водећег града међу осталима, а која је окончана успоном Тира тек око 1000.г. пре Хр. У доба царева Давида и Соломона између Израиља и Тира успостављене су живе трговачке везе, па је снабдевање Соломоновог храма грађевинским дрветом и рад тирских занатлија на њему добро забележен у Библији (1 цар 5,15-32). Ови добри односи су постојали и на сто година касније кад је тирски цар Етвал удао своју кћи за Израиљевог цараАхава. У исто време са све већим тирским утицајем искрсли су проблеми на израиљском верском плану (уп. 1 цар 16,30-32).

Око 875. г. пре Хр.отпочео је у све  већој мери асирски утицај. После војних похода Асираца уследило је плаћање данка Феничана. Међутим, асирска експанзија још дуго није била одраз дуготрајне владавине, него се више састојала у виду контролисања стања у овој области и у прикупљању данка.

Под Тиглат-пилесером III (око 743.г. пре Хр.) ово стање се мења и један део феничанских градова-држава припојен је Асирском царству; године 701/700. г. пре Хр. Сидон је пао, а после дужег опседања и Тир. У потоње време избијали су устанци, који су иначе били потпуно угушени, али су изазвали и нове потражње данка. Опадање Асирског царства и његов пад 612. г. пре Хр. донели су овим градовима краћи период опоравка.

Године 609/605. пре Хр. поново је Египат, немајући свог великог ривала, завладао сиријско-палестинским простором, али већ 605. г. утицај Египта је уклоњен поразом код Каркемиша од стране Навоходоносора. Феничански градови су пружали отпор освајачу, који је најзад попустио делимично после дуге и жестоке борбе (на пример, Тир је пуних 13 година пружао отпор), па је Феникија једним делом ушла у састав Вавилонског царства.

Пропашћу Вавилона – у борбама с Персијанцима – феничански градови су ослобођени чврсте туђинске владавине. Под Даријем I додељени су петој сатрапији, но њихова аутономија није нарушена, мада су били под влашћу намесника и стратега.  Изгледа да су градови били задовољни оваквим стањем, пошто за дуже време нема података о устанцима. Персијска владавина је окончана победом Александра Великог код Исоса 333.г. пре Хр., па су најзначајнији градови отворили капије, док се само Тир борио за релативну независност, па је цар Александар опседао град и, и не могавши да га освоји, дао  да се подигне огроман насип, па је у град-острво ушао уз велико крвопролиће.

У културном погледу, земљу је снажно прожимала грчка култура, која је постепено потискивала њихову сопствену културу. По смрти Александра Великог Феникија је потпала под Селевкидско царство, Тир и Сидон су постали центри грчке философије и књижевности.  Селевкидска владавина Феникијом, у време кад је Помпеј 65. г. пре Хр. освојио Сирију и Палестину, била је у опадању. После римског освојења ова област је неко време подносила нападе Парћана, а које је Октавијан окончао. У наредно доба pax romana и феничански градови доживели су процват.

IV Привреда, трговина, култура

Нема сумње да су Феничани користили оне неразвијене могућности привредног напретка који су им стајали на располагању, па су се бавили пољопривредом. Међутим, од већег значаја за феничанску привреду биле су велике  шуме, боље, оне чувене кедрове шуме.  Његов значај за грађевинарство био је високо цењен у свим суседним земљама, па је морским путем отпремано у Египат, а караванским путевима за Месопотамију.

Феничани  су били на гласу као произвођачи фарбаних материјала, нарочито пурпурних артикала. Фарба је добијана од шкољки (Murex tunculus  или Murex brandaris). У близини градова пронађена су брда од отпада шкољки. Фарбање је вероватно обављано изван града због смрада од боја. Тако офарбани текстили били су високог квалитета, скупопцени и тражени.

Један други занат који је Феничанима донео славу била је производња стакла (Плиније Старији наводи их, штавише, као изумитеље овог заната). Додуше, производњом стакла бавили су се још раније и Египћани, али су Феничани били први који су успели да производе прозирно стакло, да би у 1. веку пре Хр. постигли вештину добијања стакла дувањем. Уз то, били су веома спретни при преради увезених материјала какви су били метал и слоновача.

Са свим овим вештинама, својим географским положајем на мору, затим будући да су били на путу север-југ, и својом приљежном вредноћом Феничани су као добри морепловци постали значајна трговачка земља одржавајући везе са целим Средоземљем.  Речиту и упечатљиву слику о њима пружа пророк Језекиљ у 27. глави своје књиге. Феничани су били тако добри морепловци, пише Херодот, да су око 600. г. пре Хр. пловили око афричког континента, док други извештавају о експедицији на британским острвима и пловили чак до Гвинејског залива. На својим учесталим бродарењима оснивали су многа трговачка насеља, која су постала њихове колоније; почев од Делте Нила у Египту до Кипра, Крита и Родоса, Сицилије, Сардиније, Шпаније и Африке. Свакако је Картагина најчувенија колонија из око 814. г. пре Хр.

Можда је највећи допринос Феничана светској култури ширење азбуке; они зацело нису били изумитељи азбуке онакве каква је сада. Ова заслуга можда припада Угариту, јер се тамо већ у 14. веку пре Хр. сусреће пуно азбучно писмо, премда се састојало од знакова за клинасто писмо. Још је у науци споран значај протосинајских и протофеничанских натписа. Једна од могућности решења постоји у томе да је првобитни подстицај за азбуку потекао од принципа постављеног у Египту, према којем један знак може стајати и сāм за почетни консонант одређене речи и одатле преко претеча феничанске азбуке дошла до њих самих; или да је те врсте азбука настала у Угариту и одатле уз значајне измене и упрошћења постала феничанска азбука, која је онда наишла на широку распрострањеност. Занимљиво је ипак да је о народу који је стекао велике заслуге на стварању азбуке и одатле дошло до практичног, једноставног писма, до нас дошао једва неки књижевни  спис.

По питању уметности, може се заједно с Москатијем (Moscati) рећи: „Од Феничана је преостала првенствено уметност изображена на слоновачи, као и разноврсни мали уметнички предмети (стакло), неколико скулптура и лепи саркофази...“

V Религија

Феничанска религија је у основи била једнообразна у њеним градовима, мада је у сваком граду имала своја одступања која су се изражавала у специфичним градским божанствима и њиховим функцијама. Тако, у Вивлосу имамо три врховна божанства: Ел. Валат и Адонис; додуше, Ел је први бог, али остаје у позадини; у предњем плану стоји богиња Валат („господарица“), која је истовремено богиња града (Валат Гевал – господарица Вивлоса). У суштини она одговара матери Земљи, плодности, она све порађа. Адонис се зове његовим семитским именом Адон („господар“); он је младолика личност која одговара грчком Адонису, вавилонском Тамузу, египатском Озирису и угаритском Валу. Његово умирање и васкрсавање симболизује годишње настајање и замирање вегетације на земљи. У култу и митском приповедању он је најблискије повезан с богињом Матером.  Поред ових  постоје и други богови: Вал Шамун („господар неба“), Вал Адир („моћни господар“) и други.

У Сидону је бог Ел такође у позадини, јер као најважније божанство доминира Астарта, а после ње је Ешмун. У Тиру је  Мелкарт бог владар града, у Тиру познат и као Ваал. У њему се удружују елементи Ваала и Ела. Поред њега је Астарта. Може се начено казати да је у феничанској религији постојало нешто што би се могло назвати божанско тројство, одн. да је оно било раширено: градски  бог као заштитник града, поред њега супруга или наложница, која симболизује култ плодне земље, као и млади бог који стоји у блиском односу са матером богињом и  с којим је повезан годишњи циклус вегетације. Поред овог тројства било је других различитих божанстава, који су имали или другачије функције или ипостаси с посебним својствима.

Култ је вршен углавном на висинама или код камена, дрвета или вода, које су држали за свете. Тамо су се налазили и храмови окружени луговима (што се спомиње у осудама старозаветних пророка). Приликом обављања култа Астарти извесну улогу играла је храмовна проституција. Жртвоване су биљке и животиње, а у неким временима приношене су и људске жртве. Феничани су имали религијске светковине, а најраспротрањеније су биле у част бога Адониса. О вери у загробни живот сведоче дарови остављани у гробници покојника, балсамовања, саркофази и натписи на њима који већином упозоравају на то да се не омета покој покојника, иначе ће срџба Божја погодити онога ко се усуди да то учини.

Литература: Attrige, Oden: Philo of Byblos, 1981; D. Baramki: Die Phönizer, dt. 1965; A. Baumgarten: The Phoenician history of Philo of Byblos, 1981; K.H. Bernhardt: Der alte Libanon, 1976; J.P. Brown: The Lebanon and Phoenicia 1, 1969; P.K. Hitti, Lebanon in History, 1967; S. Moscati: Die Phöniker, 1975; Parrot, Chebab, Moscati: Die Phönizier, 1975; Wein, Opificius: 700 Jahre Byblos, 1963.

Г. Ленер, Беч (G. Lehner)

С немачког из Das grosse Bibellexikon, Band 4, Р. Brockhaus Verlag - Brunnen Verlag Giessen, 1987, стр. 1864-1869. превео протођакон Радомир Ракић