Хришћански свет

Проф. др Радован Биговић: Свештенство је чесудесна служба

О месту и улози Цркве данас пишете у својој новој књизи „Црква у савременом свету". Да ли је Црква добила место које јој припада у нашем друштву?

Црква је данас слободна у свом деловању и мисији и то је веома важно. Односи на релацији Црква - држава и друштво углавном су добри. У границама могућности постоји узајамна помоћ и сарадња. Захваљујући једној позитивној атмосфери, Црква се у великој мери опоравила од траума из периода комунизма. Њен живот и рад знатно су унапређени и то на свим плановима. Она готово никад није имала толики број образованих епископа, свештеника, монаха, верника. Никада тако квалитетну црквену литературу. Томе би требало додати и велику наклоност јавног мнења. То не значи да нема још отворених питања и да неке ствари не би требало променити и поправити. Постоје одређени центри моћи који имају веома негативан и недобронамеран однос према Црквама и верским заједницама. Црква се налази на удару једног агресивног и милитатног лаицизма. Њен реални утицај на друштвене токове много је мањи него што се мисли. Хришћанског духа, етоса и морала све је мање у јавном животу.

Наставак градње храма Васкрсења Христовог у Ваљеву

Наставак градње храма Васкрсења Христовог у Ваљеву
Наставак градње храма Васкрсења Христовог у Ваљеву
Наставак градње храма Васкрсења Христовог у Ваљеву
Наставак градње храма Васкрсења Христовог у Ваљеву

После скоро две деценије од почетка градње, Храм Васкрсења Христовог у Ваљеву сврстао се међу највеће и најлепше православне храмове у Србији. Радови на њему ових дана су додатно интензивирани, поред осталог, због жеље свештенства и верника Ваљевске епархије да уз Храм Светог Саве на Врачару и Храм цара Константина и царице Јелене у Нишу буде делегиран у протокол свечаности обележавања јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта 2013. године.

Српска застава испред парламента Онтарија

Српска застава испред парламента Онтарија
Српска застава испред парламента Онтарија
Српска застава испред парламента Онтарија
Српска застава испред парламента Онтарија

Свечаним чином првог подизања српске заставе испред зграде Парламента Онтарија у Торонту у петак, 29. јула, прослављен је Дан српске заједнице у овој канадској провинцији.

Дијалог и молитва потребни ради истине

 Дијалог и молитва потребни ради истине

Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине, сести за сто и отпочети дијалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулацијама историјских догађаја и бројем побијених. У такав један дијалог свакако би требало укључити и представнике цркве.

Епископ Герасим је завршио Богословију у Манастиру Крка и Московску Духовну академију. Замонашио се у трећем разреду Богословије, а 1998. године постаје игуман Манастира Крке, где је успео да окупи младо братство. За Епископа је хиротонисан 2004. године и током ових тешких година за наш народ и Цркву, залагао се за обнову манастира, Богословије у којој је предавао, и за духовно сабрање српског народа. Познат је по својим јасним ставовима да се о српским стратиштима у безданима крашких јама на подручју Велебита не сме више ћутати, да се жртве усмрћене на најстрашнији начин руком умоболних усташких кољача морају опојати и пребројати, а да је услов успостављања међусобних односа поштовања и поверења српског и хрватског народа и наших Цркава ревизија историографских података везаних за период Другог светског рата и рата из 1991. године – који се битно разликују.

Новац – душегубац

Вечне истине које се налазе у Светом писму, увек ће имати своју вредност и Син Божији, Господ наш Исус Христос, остаје недостижни Учитељ вере и морала кроз векове. Зато благо онима који слушају речи Божије и труде се да живе по њима. Они су и у оскудици са мало задовољни, и у тешкоћама прибрани, и у болести трпељиви.

Тамо где нису допирали зраци јеванђелске светлости, где се расло и развијало без довољног уплива вере и Цркве, најчешће се сусрећу хладноћа, себичност, охолост и друге мане. Такви људи не могу бити друкчији стога, што им је њихов лични интерес – главни циљ, а новац – њихов главни идол коме се клањају и коме служе. Све остало је споредно, па и међусобни односи у коме преовлађује хладноћа, мржња и грубо искоришћавање. Они се Бога сећају једино када хуле на његово Свето име. Ту, у вређању светиње,  најчешће треба тражити узрок свију њихових рђавих поступака, као и узрок њихове несреће. Но, човек мора неком служити. Ако неће Богу, он ће мамону, то јест, таштини, сујети, профиту, динару. Ево једног очигледног примера.

Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије: Своји на своме

Ми смо дужни да, осим вршења службе Божије, штитимо аутономију Цркве јер нас је народ и препознао као Цркву управо зато што смо штитили њену слободу

Од свог оснивања, далеке 1219. године Епископија будимљанска је током векова мењала своје границе и називе. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је на предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија васпоставио бившу Епархију захумско–рашку, изниклу из светосавске будимљанске и потоње будимљанско–полимске Епархије, на чијем челу се од 2002. године налази Епископ Јоаникије. О историјским околностима које прате данашњи духовни живот православног становништва, свештенства и монаштва у Црној Гори и Епархији (под чијом јурисдикцијом се налази десет општина Црне Горе, које чине 52% укупне територије Црне Горе), разговарамо са Епископом Јоаникијем.

Преосвећени, сведоци смо да је тамошња власт на пету годишњицу црногорске државности, заоштрила до крајњих граница бројне проблеме који оптерећују односе Београда и Подгорице. Како је изгледао препад полицијских инспектора који су упадали у манастирске келије и цркве и кажњавали свештена лица и монаштво који немају црногорско држављанство и дозволу боравка?

Дан српске дипломатије

Дан српске дипломатије

Код цркве светог Пантелејмона у Нишу, 27. јула 1189. године, било је живље него икада пре тог дана. У кругу богомоље, од које су се данас сачували само темељи, славни Фридрих Барбароса и велики жупан Стефан Немања састали су се на дипломатском разговору како би се договорили како ће крсташи проћи кроз Србију на путу до Јерусалима. Потоњи хроничари више од 800 година расправљају да ли су се први српско-немачки преговарачи сладили пилетином са медом (Барбароса прстима, а Немања прибором), да ли су разговарали без преводиоца, и да ли се цар заиста „потписао“ отиском прста, а Немања - краснописом.