Интервјуи

Промјена односа власти према Цркви довела је до дубоке кризе

Митрополит Амфилохије каже за "Вијести" да се нада да неће бити српски Патријарх, али да о томе одлучује Господ

Митрополит Амфилохије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је, одговарајући на питање да ли жели да постане сљедећи српски патријарх, да му је и ово што јесте много, али да је то велика одговорност.

- Што се мене тиче, на служби сам Цркве - казао је митрополит Амфилохије у интервјуу "Вијестима".

У случају да будете изабрани за патријарха, који би био сљедећи редосљед корака у Митрополији?

- Бира се нови митрополит, када би се то десило, а надамо се да неће.

Шта се дешавало на протеклом Сабору, било је опречних информација, а медији су извјештавали о несугласицама међу епископима око виђења скорије будућности и управљања СПЦ?

- То је било редовно засједање Архијерејског сабора. Ове године имали смо потешкоћу јер је Његова Светост, Патријарх Павле, као предсједник Сабора, био одсутан због болести, и требало је ријешити питање предсједавања.

Епископ Григорије: За недељу Самарјанке

Владика ГригоријеУ ову недјељу, четврту по Васкрсењу Христовом, прослављамо спомен на још један сусрет - сусрет Христов са женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо прослављали и којих смо се присјећали у претходне три недјеље овог периода између Пасхе и Педесетнице, и кроз овај сусрет Господ нам открива Себе и полако нас води и узводи ка празнику Силаска Духа Светога.

Глас Српске У свјетлости тог празника сви догађаји којих се у ове дане присјећамо добијају један дубљи смисао, јер без Духа Светог ми смо немоћни да чинимо било шта и једино уз његово присуство наша немоћ постаје моћ и ограничени разум постаје облагодаћени ум.

Мирко Благојевић: Ни учаурена, ни претерано прилагођена

Актуелна догађања у Цркви у вези са болешћу патријарха Павла медијски се прате са оним интересовањем и пикантеријама као да је у питању постизборна математика политичких странака

Политика Југословенски социјалистички друштвени оквир изразито је дестимулативно деловао на религиозност људи и Српску православну цркву, у том смислу да је непрестано погоршавао њен друштвени полажај, прећуткивао национални значај који је историјски имала за српски народ, економски је обогаљио, сместио на маргине друштвеног живота без озбиљне могућности за јавно деловање и суделовање. Религије и цркве су имале право на постојање, али искључиво у сфери приватности људи. Као приватна ствар појединца, религија није имала додирне тачке са јавним и посебно политичким животом друштва. Но како је немогуће за кратко време избрисати вековну традицију, религије и цркве су се појављивале као неформални опоненти друштвеном систему, што је само појачавало њихову друштвену стигматизацију и изопштеност. Ове установе су се систематски негативно политизовале као конзервативне институције, с оне стране официјелних и општеприхваћених социјалистичких и атеистичких вредности, а медијски су третиране готово као да не постоје, осуђене на полагано али сигурно нестајање са историјске сцене.

Епископ Григорије: За Недељу о раслабљеном

Глас Српске Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.

Владика Григорије У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо Недјеља о раслабљеном.

Политика као религија

политикаСа политиком као религијом и метафизиком (а и религијом као политиком), како каже један сатиричар, „не треба да бринемо за будућност, јер је немамо"

БиговићУ новије време политика је код нас постала нека врста метафизике и нове религије, егзотичан опијум за широке народне масе. Она је Молох који прождире све. Политика све прожима. Присутна је у свему и свачему. Све је њој подређено и према њој усмерено. Из ње све црпи снагу и моћ. У тој религији данашњице врховно божанство је партијски вођа. Изабрани народ и највиша вредност је партија; врховно добро је чврста и ефикасна организација; најузвишенији морал обожавање вође и статуса кво; највећа слобода је утопљеност у партију и тотална обезличеност. Портпароли су „апостоли нове религије". Најуноснији посао је бити члан партије, најузвишенија лепота је величање партијског вође, главног и извршног одбора (партијских светаца) и бизнисмена; најпреча дужност је немати своје ЈА (свој став, суд) већ ЈА партије и говорити што вођа мисли и жели; најблиставија интелектуална достигнућа су успешне апологије свезнања партијских вођа и свих његових поступака.

Кад вера чудотвори

НИНПрошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Седмогодишња кћер треба да крене у школу, али ни реч не изговара. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и прозбори: "Ћао, Мати!" - Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину.

мати МакаријаНа помен манастира Соколице мисао иде ка мраморној скулптури Пресвете Богородице са малим Христом у наручју, названом Богородица Соколичка. Предање казује да је соколица однекуд "долетела, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву".

Народ је подигао цркву подно брда Соколица, на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице. Сматра се да је то задужбина челника Мусе, господара звечанског брда, зета кнеза Лазара и оца Стефана и Лазара Мусића, витезова погинулих у Косовском боју. Манастир је сазидан у XIV или мажда почетком XV века. У међувремену се нашао у потпуном окружењу Албанаца, данас етнички чистих села Бољетин, Жаже, Дедиње...

Владика Григорије: Нема раскола и лобија у Цркви

Ало!Српски народ и Црква и ове године дочекују највећи хришћански празник Васкрс у тешкој ситуацији. Епископ захумско-херцеговачки Григорије у интервјуу за васкршњи број „Ало!" одговара и на питање има ли краја нашем страдању.

Владика Григорије - Васкрс осмишљава страдање, уколико је оно поистовјећено са крстом Христовим. Коначни крај страдања је управо васкрсење. Наш Господ вели: „Ово је воља Оца који ме посла да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан." (Јн. 6.39) Христово васкрсење је почетак тога, реални почетак новога свијета, препорођеног и бесмртног. Коначни излаз је ту. Ово није избјегавање одговора у смислу избјегавања коментарисања неких дневнополитичких мука и уз то процјена евентуалног бољитка у овом или оном временском раздобљу. Једноставно, вријеме је да проговоримо јасно и гласно о овоме, о основној истини и нади нашој. Поготово је то потребно у ове васкршње дане. Не да ми ово нисмо говорили и не говоримо, али имам осјећај да треба још гласније и непоколебивије да исповиједимо да смо ми - Црква - примарно ту да оприсутњујемо Царство Божије и да будемо та свјетлост живота. Све друго, и морално, и хуманитарно и просвјетно дјеловање је секундарно у односу на ово, благовијест Царства које долази.