Интервјуи

Кад вера чудотвори

НИНПрошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Седмогодишња кћер треба да крене у школу, али ни реч не изговара. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и прозбори: "Ћао, Мати!" - Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину.

мати МакаријаНа помен манастира Соколице мисао иде ка мраморној скулптури Пресвете Богородице са малим Христом у наручју, названом Богородица Соколичка. Предање казује да је соколица однекуд "долетела, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву".

Народ је подигао цркву подно брда Соколица, на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице. Сматра се да је то задужбина челника Мусе, господара звечанског брда, зета кнеза Лазара и оца Стефана и Лазара Мусића, витезова погинулих у Косовском боју. Манастир је сазидан у XIV или мажда почетком XV века. У међувремену се нашао у потпуном окружењу Албанаца, данас етнички чистих села Бољетин, Жаже, Дедиње...

Владика Григорије: Нема раскола и лобија у Цркви

Ало!Српски народ и Црква и ове године дочекују највећи хришћански празник Васкрс у тешкој ситуацији. Епископ захумско-херцеговачки Григорије у интервјуу за васкршњи број „Ало!" одговара и на питање има ли краја нашем страдању.

Владика Григорије - Васкрс осмишљава страдање, уколико је оно поистовјећено са крстом Христовим. Коначни крај страдања је управо васкрсење. Наш Господ вели: „Ово је воља Оца који ме посла да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан." (Јн. 6.39) Христово васкрсење је почетак тога, реални почетак новога свијета, препорођеног и бесмртног. Коначни излаз је ту. Ово није избјегавање одговора у смислу избјегавања коментарисања неких дневнополитичких мука и уз то процјена евентуалног бољитка у овом или оном временском раздобљу. Једноставно, вријеме је да проговоримо јасно и гласно о овоме, о основној истини и нади нашој. Поготово је то потребно у ове васкршње дане. Не да ми ово нисмо говорили и не говоримо, али имам осјећај да треба још гласније и непоколебивије да исповиједимо да смо ми - Црква - примарно ту да оприсутњујемо Царство Божије и да будемо та свјетлост живота. Све друго, и морално, и хуманитарно и просвјетно дјеловање је секундарно у односу на ово, благовијест Царства које долази.

Eпископ Порфирије: Свесни смо свих слабости сакралних држава

ДанасЦрква је позвана да се стара не само о духовним, него и о материјалним потребама, као и да се хвата у коштац са друштвеним проблемима сваког времена. Тако Црква, на пример, може и мора да да своје предлоге и одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, људских права и моралних дилема, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка.

Владика ПорфиријеБудући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе - каже у празничном разговору за Данас владика јегарски Порфирије, један од најмлађих (1961) и најобразованијих епископа Српске православне цркве, игуман манастира Ковиљ, чест гост верских трибина које посећују млади и агилни члан Савета Републичке радиодифузне агенције.

Рекосте једном да "није циљ Цркве да постане политичка партија, да излази на тргове и улице, али исто тако она не може и неће да бежи ни од реалног живота, ни да се склања пред силом државе". Каква је улога Цркве у односу на друштвене проблеме?

Епископ Григорије: Животна динамичност и статичност конзервативизма

Епископ ГригоријеУ времену које је за нама, много пута постављено је питање: да ли постојиБог? И на то се питање, на овај или онај начин одговарало, али је оно заједноса тим временом некако непримјетно иза нас измакло. У наше вријеме један заистауман човјек, грчки философ и теолог Христо Јанарас, поставио је једно друго,драматично питање: да ли постоји човјек!?

У Светом Јеванђељу постоји потресна прича о човјеку који је код Овчијихврата у Јерусалиму, гдје је била једна бања, болестан и узет лежао тридесетосам година. A сваке године, на одређенидан, долазио би Aнђео Господњи и заталасаваоводу у тој бањи крај које је он лежао, тако да би се први који би у њу сишао -исцјељивао. Када је Господ Христос пролазио поред узетог, питао га је зашто ион већ једном не сиђе у ту заталасану воду да се исцијели. Одговор одузетогабио је: "Господе, немам човјека,"(Јн. 5,7).

Владика Порфирије: Власт је моћ служења, а не владања над другима

Владика Порфирије Верницима бих поручио да у слављу и радости и обасјани светлошћу Христовог васкрсења промишљају, не само умом, но и срцем, о смислу људског живота, који је Христовом смрћу и васкрсењем засијао из гроба, као једина нада за људски род.

Овим речима је Епископ јегарски Порфирије преко Недељног Телеграфа честитао Ускрс свим верницима и пожелео да окусе и виде како је благ Господ.

- Свим бићем чекајте долазак новог обећаног сазвежђа, све радости поделите са другима по заповести Господњој. Бадава сте добили благодат, бадава и дајте.

  • Шта нам је данас најпотребније - памет, љубав, толеранција?

- Ове три вредности које сте поменули произлазе једна из друге и сапрожимају се: то нису апстрактне категорије неких платонских идеја по себи и независне и далеке од наших живота, него је свака личност носилац поменуте љубави из које происходи и безгранична толеранција. Подвигом вере и благодаћу преображена личност може да сагледа човека у вечности и да му пружи руку као милостиви Самарјанин у библијској параболи пуној љубави. Потребна нам је Љубав Божија и љубав људска која нас чини добронамерним. То је ваљда и навело генијалног Пушкина да запише у бележницу да „стварна интелигенција, памет ако хоћете, не иде у пар са злочињењем, то су две ствари које се искључују". Дакле, потребан нам је Бог и човек њиме обухваћен, обожен, како ми то у цркви кажемо.

Епископ Григорије: Предање је увијек кретање напријед

Епископ ГригоријеПри помену Православне цркве често чујемо и то да је она конзервативна, а у значењу заосталости, застарјелости, окамењеног морализма и гајења одређених форми живота и понашања које је савремено друштво превазишло. Овакве оцјене су веома површне, и то најбоље знају они који су осјетили такозвану "савременост" и истинску савременост Цркве, то јест њену свевременост по питању хватања у коштац са проблемима савременог човјека, како на личном, тако и на плану заједнице. Или конкретније, најбоље се то огледа у прихватању човјека без обзира на морално, социјално, економско, здравствено и свако друго стање у коме се он може наћи.