Интервјуи

За духовно узрастање је потребно време

Романи Светлане Велмар Јанковић овенчани су свим најпрестижнијим домаћим књижевним наградама. Романсиране историјске теме романа изведене су, осим романа „Нигдина“, из порекла и корена српске традиције и спадају у најпревођенија дела модерне српске књижевности. Каква је будућност Србије у новом миленијуму (без грађанске класе која се почела стварати у Србији четрдесетих година 19. века а потрајала је једва једно столеће, до четрдесетих година 20. века), о чему је писала у својим делима, колико су нам од користи стари обрасци у решавању нових историјски драма овог века, – за „Православље“ је говорила Светлана Велмар Јанковић, редовни члан САНУ.

Владика крушевачки Давид: Интервју за ПОБЕДУ

Ваши утисци са хиротоније и устоличења: И једно и друго равно је нашем завету датом Свесветој Божанској Тројици - Оцу и Сину и Светом Духу - да ћемо и лично и саборно изграђивати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А да ће само њено изграђивање тећи на плану епархијском, и истовремено на саборном плану.

Ваше мишљење о стању и проблемима у Крушевачкој епархији: Ради се о живом организму хришћана - хришћана учлањеним у њега благодаћу и светотајински, а који ће разоткривати своје силе и могућности у проласку кроз Сцилу и Харибду свакодневних искушења. Епархија ће се стално налазити и у сплетовима околности - околности које ће личити на судбину, а да то неће бити ни судбина као кисмет, ни неумитност ни ананги. Епархија ће пулсирати као живи благодатни организам чији живи чланови - хришћани остварују своје ипостасно начело, односно лично охристовљење, усиновљење и обожење.

Православље и рокенрол

Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали... Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма... А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота.

Три деценије трајања једне од најзначајнијих српских рок група, најава осмог албума и излазак монографије су довољан разлог да разговарамо са фронтменом групе „Партибрејкерс“, харизматичним Зораном Костићем-Цанетом. Генерације су одрастале на њиховој правој, искреној рокенрол енергији која је неуморно критиковала друштво, свакодневицу лишену искрених емоција и слободе. Њихов мото „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“ је својеврсна химна генерација које су презирале јавно мњење и волеле бритак језик на граници провокације и замерања лидера групе који је урбана легенда екс Југославије. Концерти у Сплиту, Дубровнику, Загребу, Косовској Митровици или у корист изградње Ђурђевих Ступова су увек распродати.

Епископ бачки др Иринеј: Интервју дат госпођи Људмили Стојковић, за недељник Актер

1. Влада Србије је у последњем тренутку повукла из скупштине предлог о изменама и допунама Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама. Шта је довело до тога − добра воља или притисак?

Као верници, сви смо Богу благодарни, а као грађани задовољни исходом скупштинске расправе о „изменама и допунама” закона о реституцији црквене имовине, а незадовољни, па и шокирани, чињеницом да су народни посланици, у већини, више држали до партијске дисциплине и директива „одозго” него до апелâ Цркава и верских заједница или до истинског исправљања историјске неправде и изгласали – уз некакве козметичке или бар небитне – амандмане противуставни, морално неприхватљиви и крајње антиевропски Ђелићев предлог закона о општој реституцији. 

Александар Нећак, Председник Савеза јеврејских општина Србије - Интервју дат Људмили Стојковић

Уводна напомена

Као учесник свих досадашњих многобројних преговора и разговора, као и малобројних, махом неостварених договора око враћања отете имовине наше Цркве и осталих традиционалних Цркава и верских заједница, могу само да потврдим истинитост свих навода у интервјуу г. Александра Нећака. Потпуна безобзирност и лицемерје извршне власти, одсуство елементарно одговорног и моралног понашања, гажење Устава и закона, наредбе потчињенима да крше важећи закон (злогласни акт Диане Драгутиновић), свесно обмањивање јавности, покушај да се дезинформишу европске институције у Бриселу (унапред осуђен на неуспех), грубо цензурисање и медијска блокада јавних наступа представникâ Цркава и верских заједница, и тако даље, и тако редом – све су то чињенице, колико непобитне толико и жалосне. Сведочење г. Нећака долепотписани ће поткрепити и делимично допунити са још два-три „бисера” из предугачке неславне збирке.