Култура

Из штампе изашао 260. број часописа „Светигора“

Мир Божји! Христос се роди! Ево мирбожања, ево најрадоснијег празника - Христовог рођења - Божића, ево и првог броја Светигоре образника за вјеру, културу и васпитање Митрoполије црногорско-приморске у овој 2017. години милости Господње, а 260. по реду. На првим страницaма је Божићна порука Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморскoг г. Амфилохија, којoj су поднаслов ријечи „Нема дана без очнога вида“ из Горског вијенца. У Вијенцу је Његош оставио слику празновања Божића у Црној Гори. O томе како се слави Божић у Црној Гори записао је и 1866. године архимандрит Нићифор Дучић. Тај запис Светигора је преузела из Цетињског гласника. Други запис који је преузела јесте Илије Хајдуковића из 1893. године који говори о путовању Светог Саве. Кроз Светигору ти текстуални свједоци живе и добијају нове читаоце. Рукописима, благом српске културне баштине, позабавила се др Милена Мартиновић. Светигора је објавила сажетак њене докторске дисертације Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, одбрањене у октобру 2016. на Београдском универзитету. Живо благо српске културне баштине су гусле. У Подгорици 1. децембра 2016. године одржан је округли сто Гусле у српској традицији. О том чувару народног памћења на округлом столу излагао је, поред осталих, и Рајо Војиновић Зашто су гусле српске гусле. Он даје и приказ књиге Будимира Алексића Библија и српска епика.

Од Божића до Божића

Од Божића до Божића
Од Божића до Божића
Од Божића до Божића
Од Божића до Божића

Директор Туристичке организације Котор г. Мирза Крцић казао је да је поносан на све који су дванаестогодишњој суграђанки Анђели Петровић помогли да се лијечи у Њемачкој од тешке болести. У оквиру манифестације “Од Божића до Божића”, коју невладино удружење „Карампана“ у сарадњи са ТО Котор и под покровитељством Општине Котор реализује до 8. јануара, Крцић је у храму Светог Николе у Старом граду честитао Божић и поздравио присутне на концерту хорова Српског пјевачког друштва Јединство Котор 1839.

Бадњи дан

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.

Бадњи дан у Штављу

Освануо шести јануар, Бадњи дан за петнаестак села српске енклаве Штаваљ, на сјеничко-пештерској висоравни. Година далека, 1956.

Мајка ме већ други пут зове и каже: „Мораш у школу, Никола, закаснићеш”. Извлачим се из дрвеног кревета, са топле очеве постећије, на коју сам се у полусну преместио после његовог устајања у зору, испод тешког вуненог губера. Соба спаваћа хладна као лед. Узимам прње и брзо претрчавам у кухињу. А у њој топло. Мајка рано устала, наложила ватру и у шпорету пече две погаче од пшеничног брашна. Мању спрема оцу да понесе за ручак, када пође за бадњаке, а већу осталим чељадима у кући.

Нови број Жичког благовесника

Из штампе је изашао нови број Жичког благовесника, часописа Епархије жичке. Поред тематског садржаја посвећеног празнику Рођења Христовог - Божићу, ту су и текстови посвећени темама из историје Цркве, богословља, веронауке (радови наставника и ученика), разних области културе, преводи, прикази књига, као и Летопис богослужења Епископа жичког. Радујући се мисионарском делу које часопис чини на пољу изградње живе Цркве Христове, што и јесте основна улога богословља, препоручујемо текстове пажњи верног народа, као и оних који то тек треба да постану. Такође, позивамо свештенство да препозна важност деловања проповеди Речи Божје и да својим пастирским трудом учини да буде препозната истинска брига пастира за спасење и просвећеност поверене пастве. Штампарије нису настале због штампања, већ због читања. О важности заједничког подухвата сведочи и Уводна реч Епископа жичког г. Јустина, штампана у овом броју часописа:

Матија Бећковић: Праху оца поезије

Матија Бећковић, „Праху оца поезије“, (поезија), Српска књижевна задруга Београд, 2016. године

Слово, Ријеч. Човјек.
Све има свог наследника.

Онога ко дође након нас, односно Њих.
И увијек је један Отац.
Отац који је Отац свих отаца.

Чини ми се да је то тако од тренутка када се онај што је проговорио представи да је човјек. Односно, онај који први пропјева каза да је пјесник. А онај који то записа, ето могло би се рећи да је први описмењени човјек-пјесник. Јер, они што смишљаху и пјеваху помињу се као усмени приповједачи. Усмени, а писмени. А Овај кога Бог рукоположи да буде Пјесник је од Оног и Оног. Од Оног који дарива Господа и од Оног – пјесника над свим пјесницима Петра Другог Петровића Његоша је Матија Вука Бећковића. Матија од Вука.