Нове књиге

Васкршњи број Гласник СПЦО Дизелдорф

Гласник Дизелдорф

РЕЧ УРЕДНИКА

Драги читаоци,

професор Горан Раденковић Овај Васкршњи број Гласника посветили смо хришћанској љубави јер, како каже свети апостол Јован Богослов, Бог је љубав. Опет ће свети Григорије рећи у једној од својих беседа да је љубав састав Божанског бића равночасних лица свете Тројице. Мотив оваплоћења благодатног подвига и крсне смрти другог лица свете Тројице је најбоље изрекао свети Јован Богослов у Jеванђељу када је рекао да је Бог тако заволео свет да је сина свога јеиднородног дао да сваки који верује у њега не погине, него има живот вечни.

Бог је човека створио слободним, уткао му тајну слободе тако да је она узрок његовог величанства, а и његовог, нажалост, ропства. Једина снага која може да се носи са слободом јесте љубав. Зато Данте у једном певању и каже за пакао „створила ме је Божанска љубав и премудрост" јер је тајна несреће људске садржана у одсуству љубави. Тајна пакла је тајна слободе. Међутим, Бог у историји промишља. У великим несрећама побожни хришћани видели су Божији педагошки захват. Тако је то и у причама о целомудерном Јосифу, тако је и настао корпус старозаветних књига после пада Јерусалима. Тако је настала и прелепа визија слуге Јахвеовог.

"Светосавско огњиште" - лист СПЦО Свети Тома у Јоханесбургу, Ј.Африка

ЈоханесбургПоштовани читаоци, драга браћо и сестре,

У данашњем времену технолошког напретка, глобализма и масмедија, у времену у коме се брзо живи, а разна животна дешавања и мноштво вести се свакодневно смењују као на филмској траци, ако се чак и важни догађаји не забележе и не објаве, онда скоро као да се нису ни догодили. Брзо исчезну из сећања и предају се забораву. Иако пред Божијим оком и праведним Судом све остаје запамћено и записано, намера је и жеља свих нас, који се трудимо и радимо на напретку Ц. О. Свети Сава у Јоханесбургу, да ово осмо по реду издање нашег часописа буде и пред људима сведок ( фотографијом и писаном речју ) о обнови васкрсењу једине српске Црквене Општине ( Ц. О. ) у Африци.

Свети Великомученик Георгије – Витез Бога Живога

Свети Георгије Богозарних свјетилника и богодоличних свједока Христових бивало је кроз читаву историју Цркве, у свим њеним нараштајима. Они су оно свето сјеме, посијано Божијом руком, свештена „садница Очева", која увијек изнова доноси правог плода, како показује и примјер једнога од њих, Великомученика и Витеза Бога Живога - Св. Георгија Побједоносца, међу Србима од миља радије називаног Св. Ђурђем или Ђорђем. То је онај дивни млади војвода, који је остао вјеран Господу своме до смрти принијевши Му на уздарје све што је имао - и имање своје и младост и сам живот свој, као што је и Господ на Голготи њему и свима нама принио на дар Себе Самога. Именом будући „земљодјелац", Свети Ђурађ постао је својим мученичким подвижништвом духовни дјелатељ у „Земљи живих", Христу Господу. Као Христовом љубављу порођени „цвијет Кападокије", у Лиди Палестинској „узрастао", побједним се вијенцем мученичким увјенчао у Великом прогону цар-Дуклијановом 303. г., а његове Часне Мошти примила је и у својој лидској цркви похранила Света Земља. Одатле се, пак, овај Великомученик Христов убрзо честицама својих Часних Моштију и чудесним дјелима свога христољубља, као и срцима својих поштоватеља разишао на све четири стране хришћанске васељене и отада до данас походи оне који му се моле у најразличитијим невољама, од Јерусалима до Русије и Далеког Истока и од Италије до преко Океана... Осјећајући непрестано заступничку моћ и помоћ овог Побједоносца Христовог, крштени народи Божији су му, у знак благодарности и искања вјечног покровитељства, вјековима приносили на стотине и хиљаде својих цркава и манастира и најразноврснијих прилога, као што су његовим именом називали и толика покољења своје дјеце и разноврсне установе својих држава и својих култура.

Свети Симеон Нови Богослов: Адам и нови Адам

АдамСВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

«Адам и Нови Адам» - приказ

Нова књига која jе недавно изашла у издању Епархије Далматинске - Свети Симеон Нови Богослов: Стари и Нови Адам - представља допринос православној богословској мисли. Она се, међутим, појављује у време потреса у нашој помесној Цркви. Честе „теолошке" расправе и разна „црквена" настојања да се сачувају православље и црквена традиција узнемирују јединство тела Цркве. Овакво стање намеће једно логично питање: шта је то православно предање и традиција? Где се може наћи одговор - да ли у празним „богословским расправама" или у повратку аутентичним изворима хришћанске вере? Управо је овај повратак изворима вере Цркве опште прихваћен од свих иоле богословски образованих хришћана. Наравно, свима је познато шта су аутентични извори и сведочанства вере Цркве: то су пре свега Свето Писмо и Свето Предање. Данас је свима јасно шта се подразумева под појмом Светог Писма, иако у првим вековима то није било тако. Међутим, има нејасноћа око тога шта је црквено Предање, и шта је аутентично мерило које одређује шта спада у Предање. Пре свега, основни део предања јесу одлуке великих сабора Цркве (васељенских и помесних), богослужбена сведочанства, дела светих Отаца који износе и сведоче веру и поредак Цркве, као и црквена историја која нам тумачи и приказује остваривање свега овога у историји.

Деца читају Библију

Деца Библија Господ наш, Исус Христос, највише је волео децу. Једног дана док је проповедао, доведоше пред Њега децу да их благослови. Његови ученици се почеше бунити „што узнемиравају Учитеља". На то им Исус рече: „Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије... И загрливши их, стави руке на њих те их благослови." (Јеванђеље од Марка, 10, 14-16).

Зашто благи Бог највише воли управо вас, децу? Зато што сте ви најсличнији Њему. Ваша срца су још чиста и неоптерећена грехом - безазлена.

Свети Григорије Ниски: О Светој Тројици

Свети Григорије НискиУ припреми ново издање Епархије далматинске

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА НИСКОГ

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог му дође, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је „сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.