Наука

О једној новој књизи из серије „Парадосис – прилози за историју древнохришћанске књижевности“

Мартин Мајерхофер, „Васпитање људи. Испитивање једног лајтмотива у делу Василија Кесаријског“

Богословље Светих Отаца Источне Цркве прожима мисао да је „обожење“ (Θεωσις) процес поистовећења људског духа са Духом Божјим и учешће у неизмерној Његовој нравственој Благодати, зацело есхатолошки циљ људског постојања. Ту средишну мисао заступа Свети Василије Кесаријски - Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας, рођ. 330 -  379). Свети Василије развија више но други своју педагошку мисао не само у теорији, него и кроз конкретну примену у својој епископској пасторској служби. Он настоји чак и у Атини, у којој је изграђен класични пајдеја-идеал, да заснује и примени своје педагошко учење.

Chrêsis“(χρῆσις) - о методама светих Отаца у општењу са античком културом

Ово комплексно дело о прилазу светих  Цркве Отаца Христове наслеђу вишеслојне антике, из пера др Кристијана Гнилке, професора класичне филологије из Базела, још је првим издањем 1994. изазвало велико интересовање унутар патрологије и класичне филологије, а недавно је објављено у другом, допуњеном издању 2012. г. у Базелу.

Шта значи χρῆσις?

Овај појам означава дословно “правоверну примену“ [паганског знања, односно пајдеје], али и „ставити [нешто] на располагање“. Сходно управо објављеном 5. издању The Greek New Testament, 5. revidierte Auflage, Stuttgart 2014,  χρῆσις може означавати и „функцију“ или „релацију/однос“. Појмом „тачне, веродостојне примене“ (chrêsis dikaía, usus iustus) или, напросто, „примењивањем/употребом“ означавају Свети Оци Цркве предање које потиче још из прехришћанског мишљења и које има дугу историју. Сазнање да посед ништа не вреди ако није правилно употребљен, почива на општој животној опитности, а у философској дискусији и научним рефлексијама он добија у терминолошкој оштрини и прецизности. Аутор употребљава метонимијски принцип сликовитог поређења којим су се Свети Оци служили, видевши у раду пчела слику „chrêsis dikaía“. Као пример служе пчеле које слећу на полен, али исисавају и сакупљају само оно што је „употребиво“ за „саће“, односно лучење/изнедрење нове супстанце – меда.

Отац Георгије Флоровски: О границама Цркве

Веома је тешко дати тачну и прецизну дефиницију раскола или схизме (правим разлику између “богословске дефиниције” и једноставног “канонског описивања”. - Овде и даље графичко истицање текста припада аутору), пошто је црквени раскол увек нешто што је противречно и противприродно, парадокс и загонетка. Наиме, Црква је јединство. И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. “Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тело” (1 Кор 12,13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност. Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава, па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап 4,32). Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола се директно противи духу црквености.

Иринеј Лионски: „Против јереси - Разобличавање и побијање лажног знања“

Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској). Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“).

Православни га прослављају 23. августа, римокатолици, евангелисти, англикани 28. јула.

Протођакон Радомир Ракић: О Светом писму

Док држимо у руци ову књигу, прва нам је помисао да је то једна велика књига. Не пада нам на памет да се она састоји од читавог низа књиге, праве збирке – њих 66 књига. Нек су опширне, друге су краће; неке су писане вековима пре Христа, а друге после њега, све до 100. године наше хришћанске ере, одн. у доба Римског царства.

Библијске књиге се разликују и по својој садржини. Неке су историјске, друге су песничке, неке су мудре изреке, сентенце, а неке су пак писма, посланице. Услед тога да се ова Књига над књигама, како се назива у хришћанском свету, и иначе, састоји од великог броја књига, она се исправно назива Библија, што преведено значи Књиге. Наиме, грчка реч за књигу је вивлион, а у множини вивлиа, а у латинском изговору Библиа.

The Greek New Testament - најраспрострањеније научно издање Светогa Писма Новогa Завета на свету

Greek New Testament и његова историја

Novum Testamentum Graece има – заједно са Greek New Testament – последњих деценија доминантну улогу у издавању и тумачењу текста Новогa Завета. Грчки текст Новогa Завета је основа за све преводе Светогa Писма Новогa Завета. Критички апарат је специјално припремљен и управљен ка потребама дотичног превода.

Почетак (од оснивања одбора до првог издања 1966. г.)

На иницијативу Америчког библијског друштва (American Bible Society), а уз учешће Шкотског и Виртемебершког Библијског друштва, доцније и библијских друштава у Холандији и Енглеској, основан је 1955. г. научни одбор, надлежан и одговоран за припреме издавања грчког текста Новога Завета. Чланови овог одбора су били: Kurt Aland, Matthew Black, Bruce Metzger, Alan Wikgren.