Наука

Свечано отварање Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“

Свечано отварање Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“
Свечано отварање Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“
Свечано отварање Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“
Свечано отварање Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“

У четвртак, 4. фебруара 2016. године, у сали Културног центра у Требињу свечано је отворен Трећи годишњи скуп „Теологија у јавној сфери“.

Том приликом, испред организатора скупа, Епархије захумско-херцеговачке и приморске, бројној публици поздравним ријечима најприје се обратио Андреј Јефтић, између осталог рекавши: „Ове године, имамо прилику да угостимо више од 20 угледних епископа, професора, стручњака и јавних дјелатника различитих академских биографија и различитих професија.Овај скуп је од самог почетка замишљен као мјесто сусрета различитих професија, нација, религија и конфесија, али и још важније као мјесто дијалога. Дијалог не доприноси само бољем разумијевању других и изградњи толеранције, како се то уобичајено говори, већ нам омогућава да нешто научимо. Једни о другима, сами о себи, и заједно нешто о свијету и времену у коме заједно живимо. Усуђујем се рећи да је прошло вријеме када је првобитни задатак теологије у односу на друге науке био да их руководи и подучава. Данас је, сматрам, ствар обрнута: теологија је у обавези да ослушкује друге науке и да се од њих учи. То не значи да теологија више нема шта да каже свијету у коме живимо. Напротив. Ријеч Божија је непролазна и њена мудрост остаје довијека. Међутим, ова Ријеч може да одјекне једино у ушима слушалаца који осјећају да и сами бивају саслушани.“

Епископ нишки Јован: Суочење Цркве са светом – сведочење као метод Цркве

Комплексна, полиморфна и флуидна проблематика („пост­хришћанске“) савремености упућује Цркви – саборном Телу Христовом и нама Хришћанима, боголиким личностима које су словесни удови тога Тела, изазов без преседана[1] у досадашњој историји Хришћанства, који не само да не смемо него, чак, и да хоћемо, не можемо игнорисати, превиђати или потискивати. На тај драматични изазов морамо пружити живи и стваралачки хришћански одговор ‒ лично-саборно сведочење садашњег црквеног поколења, одговор артикулисан на основу саборног предањског искуства Цркве и личнога опита вере као нашег делатног укључења у то саборно искуство, уколико желимо да испунимо заповест Христову - да будемо со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13; 14), да заиста будемо Хришћани.

Прекорачене границе Генетске манипулације на људским ембрионима су ”убиство људског живота”

Као ”етичко-правно разбијање табуа” критички је означио бискуп Герхард Фирст из Ротенбурга-Штутгарта спорну експерименталну праксу којој је недавно прибегао тим британских научника са намером да убудуће мења наследну структуру људских ембриона.

Питер Берк: ”Експлозија знања. Од енциклопедије до википедије”

У епоси википедије знање је свуда и свакog часa доступно. Какве менталне последице то има за човека? Тим питањем се бави енглески историчар Питер Берк (рођен 1937.г.) у својој новој књизи - Peter Burke: Die Explosion des Wissens. Von der Encyclopédie bis Wikipedia. Verlag Klaus Wagenbach, Berlin  2014. - и долази до критичног закључка.

Излагање тече ефикасном реторичком структуром. Прва четири поглавља са ентузијазмом описују стадијуме метаисторијски мишљеног и идеално-типичног обликовања знања: сакупљање, анализу, ширење и примену. Сакупљање налази свој најизраженији амблем у препуним утробама експедиционих бродова у 18. веку. Након сакупљања следи анализа, вредновање пронађеног. Берк нуди многе примере: Линеову класификацију, линеарно-Б-дешифровање, палеонтолошку реконструкцију, доказе о фалсификату певања у Осијану, прецизна датирања путем геохронометрије. Акт сваког приписивања је израз потребе за рационалним поретком. На свом путу кроз Латинску Америку (1799-1804) Александер фон Хумболт је носио око четрдесет инструмената за мерење, између осталог, и један Cyanometer, апарат за мерење плаветнила неба.

Гледиште Руске православне цркве по еколошким питањима

(примљено на заседању Светог архијерејског сабора 4. фебруара 2013)

Сав људски род сноси одговорност за стање Богом створене природе. С обзиром на пораст броја становника на нашој планети, коришћење природних добара и загађење чобвекове средине поебно изразито постављају питање о потреби солидарних подухвата свих народа на очувању разноврсности живота, на разумној употреби ових добара (ресурса) и спречавању еколошких катастрофа изазваних човековим радњама.

Свети Атанасије Велики, Aрхиепископ александријски

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго“, 373. године.