Наука

Петар Василијадис: Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења

Свети Апостол Павле се са правом сматра оцем хришћанског учења о спасењу. Његова бројна позивања на Исусову смрт као чин спасења су, без сумње, одредили основни сотириолошки концепт хришћанства. Ипак, први покушај систематског излагања овог важног хришћанског учења се појавио тек у доба схоластичке теологије. Управо у време које је уследило непосредно после раздељивања источног и западног хришћанства Анселмо Кентерберијски је објавио своју познату "теорију сатисфакције". У свом познатом делу Cur Deus homo? он је, на основу јуридичког односа између Бога и човека, покушао да покаже неопходност Христовог оваплоћења и смрти на крсту за спасење људског рода. Божанска Праведност, веровао је он, је, због људске непослушности захтевала задовољење које сам човек није могао да пружи - зато је сам Бог на себе преузео казну распињањем.

Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви

Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви
Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви
Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви
Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви

Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 19. марта 2017. године одржано је друго у циклусу Васкршњих предавања у манастиру Дивостину. Предавање под насловом Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви (видео) одржао је др Предраг Драгутиновић, ванредни професор на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за Канонско право на Православном богословском факултету у Београду и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

Проф. др Србољуб Убипариповић: Jер гле, кроз крст дође радост целом свету

У трећу недељу Великог поста, 19. марта 2017. године у 18,30 часова, у СКД Просвјета,  проф. др Србољуб Убипариповић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је предавање на тему Jер гле, кроз крст дође радост целом свету.

Тајна Крста је тајна неизрециве Христове љубави према

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ове треће недјеље часнога поста, драга браћо и сестре, поклањамо се часноме Христовоме Крсту. Као што је сам Бог у рају посадио дрво живота, тако је и у Часноме посту, Црква Божија у његовом средишту посадила Часни Крст животворни који нам открива свеукупну тајну часнога поста, водећи нас тајни Васкрса. У исто вријеме, Часни Крст нам открива и свеукупну тајну нашега живота, од Адама до данашњега дана. Часни Крст није ништа друго него је знамење Христово, знамење на коме је Господ пострадао, којим је побиједио смрт и којим је вратио човјека и људску природу оном изворном стању људске природе у којој је она била прије човјековог гријеха.

Средина поста: Часни Крст

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сс дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је прсдвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран ускршњи канон.

Свети Григорије Палама: О Часном и Животворном Крсту

1. Крст Христов од давнина беше предобјављиван и у разним видовима предизображаван, и да не беше силе Крста човек се никада не би могао измирити са Богом. После оног, у Рају Божијем почињеног, прародитељског преступа кроз дрво (познања), оживео је грех. Ми смо тада умрли и пре смрти тела били подвргнути смрти душе, која је удаљење душе од Бога. Живот који смо живели после (прародитељског) преступа беше живот у греху и живот по телу. Грех се не покорава закону Божијем, нити може (да се покорава), те и они који по телу живе, не могу да угоде Богу.

2. Апостол каже: Тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17),[1] а Бог је Дух, сама Доброта и Врлина. Пошто се дух наш, саздан по Његовом образу и подобију, услед и због греха искварио, зар се ико икада могао обновити и измирити са Богом а да не дође до укидања греха и живота по телу? Крст Христов управо и јесте то и такво укидање греха. Зато и неко од наших богоносних Отаца – упитан од неверника – „да ли верује у Распетога?“ – и одговара: „Да, у Онога Који разапе грех“. Многи који су живели до Закона и после Закона (Мојсејевог), дакле још пре јављања Крста Христовог, беху од Самога Бога посведочени као пријатељи Божији. Цар и пророк Давид који и сам припадаше броју пријатеља Божијих говори: Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс. 138; 17). Како то може бити да су и пре Крста постојали људи које су проглашавали за „пријатеље Божије?“ Ја ћу вам ово објаснити ако будете богољубиво и пажљиво саслушали моје речи.