Наука

Авраамова Сара − жена одлучне вере

Авраамова Сара − жена одлучне вере

Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали.

Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.

Два ножа

Два ножа

У Еванђељу по Луки читамо: „А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што је написано: И уврстише га међу безаконике. Јер што је за мене писано то се завршава. А они му рекоше: Господе, ево овде два ножа. А он им рече: Доста је“ (Лк 22,35–38). Како разумети ове речи Господње?

Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога“

Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога“

Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.

Овај текст започећемо питањем: како је дошло до тога да један монах напише књигу о икони у Литургији? О неким, назовимо их историјским, конкретним поводима и путевима одговор би могао да дâ само аутор. Ми ћемо настојати да покажемо који би то унутрашњи замајац, дубоки стваралачки покретач, могао довести до рађања ове теме и појаве ове књиге. Другим речима, о томе како је ова тема нашла свог писца, јер, као што је познато, најзначајније теме о којима пишемо нисмо изабрали ми сами – оне су одабрале нас.

Васељенскост као одлика Православља

Васељенскост као одлика Православља

„Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.“ (Дап 10,34-35) Врло често се може чути критика на рачун Православне Цркве да jој je својствен национализам, па чак и то да је пројекција православља у друштву национална ексклузивост и национална искључивост. Говори се о грчком или руском православљу тј. о православљу које готово увек има национални предзнак. Случајно, а некад и (зло)намерно, пренебрегава се чињеница да је особеност православља (а православље је Црква) васељенскост, саборност и универзалност.

Откривене иконе из трећег века

Откривене иконе из трећег века

Папска Комисија за свештену археологију, која је одговорна за очување древних гробница и других предмета материјалне културе, недавно је јавности представила крипту из трећег века која је припадала римској породици Аурелија.

Рафаела Ђулијани, археолог Комисије, каже да је на сликама које су пронађене у овој крипти представљен живот породице Аурелија и да се из њих може закључити да се радило о имућној породици у чијем су власништву биле многе виле. Сцене су надахнуте Хомеровим песмама, нарочито причом о Одисеју.

Скуп о утицају Цркве на друштвени развој и економију

У Београду је, у организацији Хришћанског културног центра, а под покровитељством Министарства економије и регионалног развоја Владе Републике Србије, 24. јуна ове године одржана конференција „Економија и религија. Регионални развој и верски туризам“.

Слово о језику

Слово о језику

Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? - почетне су речи тобожњег завештања Стефана Немање своме роду. Ово је заблуда која се већ више од деценије провлачи у нашој средини, а поновљена је недавно, парафразирано, и у једном чланку о туђицама на странама „Политике”. Мада звуче немањићки, одишу патином и носе лепу поруку, ове речи нису Немањине, већ потичу из пера савременог публицисте Милета Медића и требало би да на то обрате пажњу поготово они који се професионално баве језиком.