Наука

Зашто поштујемо Свето Предање?

Неке савремене хришћанске заједнице, између осталог, протестантске, не признају Предање. А шта је Свето Предање и какав је однос између њега и Светог Писма? Које је место Светог Предања у Православљу? Одговара протојереј Олег Стењајев.

Треба отворено рећи да нас само библијско откровење учи томе да ако човек проучава Библију ван традиције, он не општи с речју Божијом, већ са својим субјективним схватањем датог текста. Тако на пример, апостол Петар пише: «И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст» (2 Петр. 3: 15-16). Као што видимо, сама Библија нас упозорава да постоје две категорије лица, која опште са Светим Писмом «на своју сопствену пропаст»: неуки и неутврђени. Ко су неуки? Можда су то крштени, али ненаучени људи. Ко су неутврђени? То су највероватније они који нису ни крштени, ни научени. Зато се Црква назива и «јесте Црква Бога живог, стуб и тврђава истине» (1 Тим. 3: 15).

Осврт на Трећи годишњи скуп „Теологија у јавној сфери“

Свјетлост свијету

Као што Бог, створивши свијет, не оставља тај свијет, препуштајући га самом себи, затварајући се у неки свој свијет, тако ни наука о Богу, бивајући управо и наука о Божијем односу према свијету, па и наука о свијету као Божјој творевини, не остаје затворена у себе. Не остављајући ту створену природу Бог јој оставља слободу, а дајући јој слободу (пре)узима иницијативу ка сједињењу, суживоту и коначно спасењу. Иницијална Божија Ријеч не само да се обзнањује свијету, него и у њему самом бива дјелатна, па тако и ријеч о Ријечи у свијету не остаје само на својој изговорености. Не сматрајући се ипак, притом, искључивим ствараоцем осталих наука, инспиратором васколиких умјетничких израза и организатором свих сфера људског интересовања, теологија се, дакле, не дистанцира од њих, него преузимајући иницијативу, обзнањује и твори истину, а ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена (Јн 3,21). Излази на видјело, у јавност, управо у јавну сферу.

Проф. др Илија Икономиду: Православно гледиште на еколошку кризу

  1. Увод

Чини се да велики број необразованих и образованих људи, међу којима и црквени радници и теолози, још нису схватили да еколошка криза има и позитиван и негативан однос према хришћанској вери као таквој. Већина управо споменутих људи готови су да ту кризу припишу технологији, индустрији и политици. Из тог разлога верују да је хришћанска дужност да као грађани доприносе сваком залагању усмереном на избегавање еколошке катастрофе. Од свештеника, теолога и верника очекују да ваљано дејствују у остваривању програма који планирају други, одн. нецрквени ауторитети или верски равнодушни еколошки покрети, све у циљу пружања политичког решења проблема, али без уклањања његових дубљих корена.

Религија и Кина

У организацији Актива за научни подмалдак Православног богословског факултета Универзитета у Београду 25. фебруара 2016. године одржано је предавање на тему „Религија и Кина“. У амфитеатру Богословског факултета говорили су протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, проф. др Радосав Пушић и академик Владета Јеротић.