Наука

Свети великомученик Георгије - победоносни светитељ

Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла, када је његов централни празник, и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма.

Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, тако да од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе.

Господе, немам човека! (Јн 5, 7)

У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио  је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу.

Свети Јефрем Сиријац и његово духовно наслеђе

Од 27. до 29. априла 2017. године у конференцијској сали Факултета за постдипломске и докторске студије Светих Кирила и Методија у Москви одржана је Трећа међународна патристичка конференција Свети Јефрем Сиријац и његово духовно наслеђе. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, Митрополит волоколамски Иларион, иначе декан овог Факултета, топло је поздравио учеснике и госте овог научног  скупа.

Протосинђел Захарија, сабрат манастира Буково, нови мастер теолог

Протосинђел Захарије (Митић), сабрат манастира Буково, одбранио је 24. априла 2017. године мастер рад из предмета Историја хришћанске Цркве на тему „Богословски спорови између Четвртог и Петог Васељенског Сабора“ на Православном богословском факултету у Фочи.

Житије Светог Николајa Жичког и Охридског

Златоусти проповедник Васкрслог Христа

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Символ вере као саставни део свете Литургије

Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре саме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама. Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Богу и ближњима која је и предуслов за литургијско исповедање вере.