Богословље

Ђакон др Ђорђе Петровић: Радост: увод и разматрање

Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.

С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама.

Недеља Светих мироносица – сведоци Живота

Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.

Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.

Небоземна радост и торжественост пасхалног богослужења

Пре него што се било ко од нас усуди да изговори неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје услед сазнања да ниједна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверадосни и спасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Свети Григорије Богослов у својој беседи на Пасху богомудро поручује да је  Пасха Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике!

Протојереј Александар Шмеман: Радост оних који љубе

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима.  И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).

Вечно сећање

Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сâм Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божји Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијима светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.