Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 17. априла 2025. године, на Велики четвртак, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
 
Нека је на здравље и на спасење, браћо и сестре, свето Причешће и света Литургија. У Великој смо недељи, у недељи Страдања Господа нашег Исуса Христа. Данас је Велики четвртак, дан када је Господ заиста свим оним што јесте показао да је смирење једини пут који води пуноћи, који води смислу, који испуњава човека као личност, као појединца, али и све нас као заједницу. Показао је смирење као једини исправан начин постојања, смирење као спознају која долази из искуства стајања пред Христом, да смо створена бића и да ма ко да смо, ма шта да имамо, све што јесмо и што имамо је Дар Божји. Не можемо ништа стећи сами, тј. ако се поуздамо у своје знање, у своју моћ, у своју памет, па и у своју духовност, рачунајући да нас све то заједно може спасти, довести до пуноће живота, онда смо промашили.
 
Смирење је свест о својој створености, али и у конкретном смислу, у практичном животу, свест о свим својим промашајима, о својим падовима, о томе да једино чиме се можемо похвалити јесте грех. Али смирење нам због ове спознаје и оваквих емоција и осећања не обезбеђује очајање, него обезбеђује радост и мир; јер у смирењу истовремено осећамо, стојећи пред Господом Његово милосрђе и Његову љубав, осећамо да нас без остатка и безусловно грли и прихвата онакве какви јесмо. А све што ми можемо учинити, мада ни то не може без Нега, то је да желимо заједницу са Њим, да желимо да будемо бољи, да желимо да растемо у добру и врлини.
 
Смирење је, дакле, дар Божји и зато то јесте, како и сама реч каже, носилац мира, љубави, сустрета са истином, не само оптимизма него истинске радости и доживљаја лепоте, због тога што нам смирење омогућује присуство у простору благодати Божје. Довољно је да желимо смирење и да идемо путем смирења, па да се узнесемо на небеса и да непрестано учествујемо у слави Божјој. Са друге стране, можемо имати све, али ако немамо смирења, онда се непрестано удаљујемо од Бога, удаљујући се истовремено и од себе и од других, и од читаве творевине Божје.

Затварамо се у гроб свога егоизма, у таму и мрак, у пакао самољубља, усамљеност. Данас је Велики четвртак и, ево, Господ тиме што је умио ноге својим ученицима, али и читавим својим поступком, успоставља смирење и оставља нам смирење као пут једини исправан; смирење које искључује свако преузношење, свако уверење да једино ми имамо право и да смо у праву, да смо ми власници истине, него смирење нас уверава да је Господ почетак и крај, да је све у Њему. Али оставио нам је и читавог себе Господ и то установљује на Тајној вечери установљујући свету Литургију, изговарајући речи да узмемо Тело Његово и да узмемо Крв Његову и да постанемо сутелесници Његови. Оставио нам је у аманет да служимо свету Литургију као спомен Његовог страдања и исповедања и потврду Његовог Васкрсења,

Страдања и Васкрсења као победе над ђаволом, над грехом и над смрћу. Зато наша вера није само умовање и философирање, него је конкретан и практичан живот који има свој почетак и крај у учествовању у светој Литургији. Онај који макар био и најсавршенији не учествује у светој Литургији, лишио је себе не само највећег дара који нам Бог открива и нуди него је лишио себе истинског, правог, здравог и нормалног смисла постојања и овде, а и с оне стране гроба, тј. у вечности.
 
И с друге стране, Бог је онај који милује, који прима, не само прашта него истински прима и грли, и најгорег и најгрешнијег који чезне за Њим и труди се, у мери у којој разуме и може, да постане Његов сутелесник и сукрвник, део Његовог Тела, уд Његовог Тела да буде део Цркве, Литургије православне, Литургије наше Цркве, која се увек служи на челу са епископом који је на месту и обличју Христовом или коју служе свештеници по благослову епископа. А тај епископ, подразумева се, по вери и по животу мора бити признат или мора бити у сагласју, мора бити у заједници, у јединству, са свим другим епископима Саборе једне Цркве која је у Сабору са свим помесним Православним Црквама.
 
И ево, установио је Господ свету Литургију, свету Евхаристију, пред свој полазак на Страдање. А ми, учествујући у светој Литургији храбро, без дилеме, без двоумљења, идемо не само за Њим, него и са Њим, сараспињући се са Њим како бисмо могли да учествујемо и у Његовом Васкрсењу. Нека је на здравље и на спасење свето Причешће, живели и били благословени на много година.

***
Нека је благословен празник Васкрсења Христовог. То чиним сада зато што, ако Бог да, нећу служити овде у храму на Васкрс, него сутра, уз Божју помоћ, идемо на Косово и Метохију, у Пећку Патријаршију и служићемо тамо свету Литургију, прославити Васкрсење Христово, прославити живот, прославити победу над грехом, смрћу и највећим нашим непријатељем – ђаволом и молити се за радост, за мир у сваком човеку и међу свим људима, молити се за читав наш народ и за све људе са којима живимо, где год да се налазимо, али и за читав свет: да Господ благодаћу својом умири, орасположи и укаже на оно што је најважније, укаже на то да смо без Њега ништа, а да са Њим постајемо владари, постајемо учесници свега онога што Он јесте. Још један пут праштајте и живели на много година.