Као један од три представника Студентског парламента 96/97. који је био делегиран за комуникацију са Српском Православном Црквом и патријархом Павлом, имам потребу и дужност да се укључим у актуелну полемику о упоређивању односа патријарха Павла према тадашњим студентима и патријарха Порфирија и садашњих студената.

Након великих новогодишњих окупљања током студентских и грађанских протеста у јануару 1997. наступио је период затишја и недостатка идеја. У тренуцима забринутости за наставак протеста, неколицина нас, чланова Главног одбора СП, предложило је да се уђе у штрајк глађу, тј. строги пост, како смо ми верујући то називали. За такву акцију, а у складу с нашим веровањем, било је неопходно добити благослов духовника, али због општег друштвеног утицаја, и патријарха. На Крстовдан, 18. јануара 1997, делегација коју смо чинили Жељко Бојовић с Грађевинског факултета, Александар Брашанац с Богословског факултета и ја посетила је патријарха Павла. Након што нас је стрпљиво саслушао, објаснио је да таква акција није у складу с православним учењем и саопштио да ће прогласити ванредни пост за све вернике који ће почети 21. и завршити се 27. јануара, на Савиндан. Као студентски активисти били смо мало разочарани, али као верници прихватили смо такав благослов с надом да ће патријархова мудрост допринети успеху нашег протеста. Сутрадан након тог благословеног сусрета десила се чувена акција „Кордон против кордона” у Коларчевој улици (од 19. јануара 1997). За време те акције трајао је ванредни пост за све православне вернике. Мудрост патријарха показала се и прозорљивом, јер је дошло до величанственог преклапања окончања ванредног поста и потребе да се литијом оконча пат-позиција између тадашњег режима (полиције) и студената у Коларчевој улици. Непријатна кризна ситуација окончана је мирно, а општи утисак је да је то био преломни догађај након којег је успех СП 96/97 био известан. 

Какве су везе између тадашњих и садашњих дешавања и какви закључци се могу донети?

Од самог почетка, у првих неколико дана, Студентски протест 96/97. имао је јасну подршку тада веома утицајних, а сада блаженопочивших, владика Артемија, Амфилохија и Атанасија. Убрзо је непосредну и јасну подршку протесту упутио и патријарх Павле. Свако студентско окупљање је почињало Светосавском химном. Митрополит Амфилохије је лично учествовао у једној студентској шетњи, што су повремено чинили и разни свештеници. И Хиландар и многи други манастири пружали су разне облике подршке. С друге стране, многи од нас који смо непосредно учествовали у доношењу одлука и организацији протестних активности редовно смо се консултовали са свештеницима, а понекад и с вишим црквеним великодостојницима. Укратко, тадашњи студентски протест имао је снажну и искрену подршку Цркве. С друге стране, садашњи студенти не показују никакву жељу за двосмерном комуникацијом с Црквом, већ очекују искључиво безусловну и потпуну подршку свим њиховим поступцима и циљевима. Пошто је Црква пружила подршку „само” за основна стремљења ка праведнијем и уређенијем друштву, већини захтева и акција, знатан део садашњих студената протестаната оптужује патријарха Порфирија, а самим тим и Цркву у целини, за опортунизам и разне друге „грехе”. Као што је, од мањег и бучнијег дела друштва, постојала критика упућена патријарху Павлу да подржава тадашњег председника Милошевића, тако се сада патријарх Порфирије осуђује за подршку председнику Вучићу. Жалосно је што садашњи протестујући студенти не теже да својој енергији, креативности и идеализму придруже и вековну мудрост Цркве. 

Из перспективе данашњих сазнања лако можемо закључити да је током новије историје Црква научила како да се исправно односи према студентским захтевима. Безусловна подршка коју је патријарх Дожић пружио студентима током мартовских демонстрација уочи Другог светског рата, када су студенти узвикивали „Боље рат, него пакт” и „Боље гроб, него роб”, показала се као погрешна, јер је суштински представљала подршку страдањима и народа и Цркве и самог патријарха. Поучен тим искуством и у складу са својим дубоким веровањима и осећајима, патријарх Павле је одбио да подржи студентске поступке на Теразијском митингу 1991. године, када их је, без обзира на звиждуке и непримерене узвике, позвао да се у миру разиђу. Данас смо свесни да је његов поступак био истинска подршка коју тадашњи студенти нису прихватили. Патријарх Павле, током протеста 96/97, такође, није пружио безусловну подршку свим студентским идејама, што би била површна и лажна подршка. Уместо тога, патријарх Павле је пружио истинску подршку тиме што је исправио неке студентске идеје и спровео их на најбољи начин. Садашњи патријарх такође показује спремност да истински подржи студенте, али они, оптерећени разним предрасудама и дезинформацијама, одбијају контакт с њим и настављају да тврдоглаво спроводе неке своје замисли којима све више недостаје мудрост, као што су блокаде наставе. Посебно забрињава чињеница да се из појединих студентских кругова и окружења њихових безусловних и неискрених подржавалаца упућују непримерене оптужбе на рачун патријарха, што свакако не слути на добро, као што су звиждуци упућени патријарху Павлу били увод у мноштво ружних дешавања и страдање народа током ратова 1991–1995. 

Треба пажљиво разликовати истинску и искрену од лакомислене и често неискрене подршке. Права подршка увек садржи дозу критичности и пажљивог промишљања о могућим последицама деловања које се подржава. Слепа подршка избегава разматрање реалних последица неког чињења и лако може довести до странпутице и онога ко је подржан и онога ко подржава. Као што одговорни родитељи подржавају своју децу давањем промишљених савета, тако и Црква, по правилу, пружа истинску подршку својим чедима тако што даје добронамерне и мудре савете. На нама је да то прихватимо или не, а свакако ћемо се суочити с последицама својих дела, пре или касније.

Душан Мишковић
*Активни учесник и један од организатора студентских протеста и периоду 1992–2000, сада просветни радник

Извор: politika.rs