У историји нашег српског рода свако време има своје изазове, али и своје људе које нам Бог шаље да нас кроз таква времена воде. Испред свих тих људи увек стоји, као прва и најугледнија, личност Патријарха српског, духовног оца Српске Цркве и српског народа.

Сваки српски Архиепископ и Патријарх наследник је Светог Саве, првог Архиепископа српског и оснивача Српске Православне Цркве, и седи на његовом трону. О значају и улози поглавара Српске Цркве у најсудбоноснијим моментима наше историје мислим да је излишно говорити. Поменимо само неке: Светог Арсенија Сремца, првог наследника Светог Саве; свете патријархе Спиридона и Јефрема у време Косовског боја; Макарија Соколовића у време турског ропства; Арсенија Чарнојевића и Велику сеобу Срба; патријарха Варнаву и „Крваву литију“, па све до данашњих дана и нама савремених патријараха Германа, Павла и Иринеја.

У дане ове – препуне смутње, метежа, подела и раздора – Бог нам је послао достојног наследника Светог Саве – Његову Светост Господина Господина Порфирија, четрдесет и шестог по реду Патријарха српског. Добили смо „пастира доброг“ који „живот свој полаже за овце“ своје (Јн 10, 11), за народ свој, који оставља све и иде да тражи оне заблуделе, а када их нађе говори – „Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену“ (Лк 15, 6) – јер неће „да пропадне један од ових малих“ (Јн 18, 14). Ову истину добро знају сви они који су годинама долазили у манастир Светих Архангела у Ковиљу да омиљеном јеромонаху, касније владици, Порфирију изложе своје душевне ране и потраже од њега духовну утеху и лек. И нашли су не само утеху и исцељење већ и много више од тога – милостивог оца из „Приче о блудном сину“ који их љуби и грли и облачи у „најлепшу хаљину“ (Лк 15, 20-22). Ово је добро познато и свим његовим студентима са Православног богословског факултета у Београду, професорима, епископима, свештеницима, али и људима свих могућих струка и професија који су долазили у контакт са њим. Као истинског пастира и духовног лекара препознала га је и његова паства у Митрополији загребачко-љубљанској, где га је послао Свети Сабор наше Цркве, као и сви добронамерни и отворени људи у хрватском народу. На крају, као Патријарха српског и духовног оца нације препознао га је и изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве и Дух Свети, по речима Светога Писма, „јер угодно би Светоме Духу и нама“ (Дап 15, 28).

Управо због свега поменутог, у овим несигурним временима када постоји опасност да зло надвлада разум, неопходно је да имамо поверење у суд и савет своје Светосавске Цркве и првог у њој, Патријарха српског, јер он, попут својих часних претходника, подражавајући самоме Христу „болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 5, 4) и носећи крст читавог нашег народа спреман је да, у сваком тренутку, „за нас живот свој положи“ (1Јн 3, 16) не тражећи, притом, „корист своју него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33). Послушајмо зато сви његове очинске савете и пригрливши „дух смиреноумља, трпљења и љубави“, учинимо све, колико до нас стоји, да се, по његовим речима, „одржи мир у нама и међу нама“. Уколико, пак, пренебрегнемо речи нашег Светог Патријарха и допустимо да нас зло надвлада, ражалостићемо Светог Саву, односно самог Христа, призивајући на тај начин гнев Божји на све нас. Не дао Бог тако нешто!‍

Епископ шабачки Јеротеј