У суботу, 31. маја 2025. године, свеноћним бденијем и светом Литургијом којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру прослављен је Свети Николај Жички – патрон Епархије диселдорфске и немачке.

Његовом Високопреосвештенству саслуживао је јеромонах Порфирије из Епархије захумско-херцеговачке и приморске и свештенство Епархије диследорфске и немачке. После читања јеванђељског зачала митрополит Григорије се обратио присутнима:

Ноћ је најпогодније време за молитву: током ноћи смо боље сконцентрисани и мање нас ствари омета. Код нас хришћана је честа молитва ноћу. Посебно је та пракса заступљена у манастирима. У данашњем Јеванђељу које смо имали прилике да чујемо Господ нам говори да што год заиштемо, даће нам. Он нам говори да је у Оцу, и Отац у Њему. Но оно што тешко прихватамо тиче се Господњег казивања да дела која Он чини и ми ћемо чинити, те додаје да ћемо и већа од тих дела да чинимо. Разлог томе биће слање Духа утешитеља, Духа животворног, Духа надахнитеља, Духа очиститеља, односно Светог Духа Животворног.

Често посматрамо оваква казивања по општем принципу да се то односи на време Христово и апостола, те да је то Христос само њима дао. Но, сада, када погледамо после две хиљаде година, видимо да је исти Дух дејствовао и у још једном човеку, Светом Николају Жичком, кога данас славимо; у њему је дејствовао исти онај Дух који се показивао живим у Светом Јовану или Светом апостолу Павлу.

Чудно је то како ми не можемо да поверујемо у реч Господњу која нам се обраћа – свакоме понаособ – говорећи нам да свако од нас може да буде надахнут Духом Светим. Свако од нас је сасуд Духа Светог. Свако је позван да се Дух Свети у њега настани. Призвање се огледа у нашој љубави према Богу, а љубав према Богу се очитује држањем заповести Божијих. Од њих највећа заповест – уз љубав према Богу – налаже и љубав према ближњем.

Љубав према Богу Светог владике Николаја често је контрирала мерилима овога света у својом екстатичном карактеру; као да је у љубави према Богу прелазио границе свога бића. Живео је подређујући све остало љубави Христовој, односно Христу. То је било претежно у његовом животу. Од најраније младости, богословског периода, као младића и снажног патриоте, увек га је красило то да је испуњавао заповест да даје себе за ближње, да се жртвује, да улаже све своје умне и физичке способности у славу Божју проповедајући је људима.

Једно казивање приповеда о догађајима из његове службе на Охридском језеру: био је диван свештеник и чудесан архијереј; сви су волели да га слушају и радо га виђали. Но, како људи временом нису посећивали манастир Светог Наума, заповеди Николај да се разгласи како је он полудео, те да не зна ни шта прича ни шта ради. Следеће недеље се испунила цела црква и порта људима који хоће да виде то што се догодило са Николајем. Обраћајући им се, Николај их је питао да ли су дошли да виде њега тако полуделог. Он им је открио да их се пожелео и да је желео да се заједно моле Христу. Народ се постидео, а Николај им је тиме показао колико лудо воли Христа и колико њих, тај народ, воли. То је могуће само људима који су надахнути Духом Божјим, Духом Светим. Ми смо се овде и сабрали, не ради испуњења наших личних жеља, макар не само због тога, већ како бисмо се надахнули Духом Светим који улази у наша срца попут светлости кандила у којој сваки елемент, мислим на чашу, уље, фитиљ, тек са светлошћу добија своју сврху.

Када се усели Дух Свети у нас, ми почињемо да служимо попут свеће и кандила; у нама гори срце, наша душа бива испуњена, те наше биће, тело, бива испуњено светлошћу и топлотом. Без обзира на то какви смо и ко смо, Христос хоће свакоме од нас да дарује ту светлост, тај пламени језичак који ће нам осветљавати пут и грејати наше биће. Тиме треба да сви наши циљеви буду испуњени. Човек онда зна ко је и куда иде, без обзира да ли ће имати више или мање новца, успеха, какав ће положај да има. Ако имамо Духа Светога, имамо највеће богатство које нам може запасти – имамо живот, али не од колевке, па до гроба, већ живот вечни. Реч је о несагоривој ватри. Овде смо да бисмо се надахнули Духом Светим; не да дођемо и одемо насекирани, већ да тако надахнути Духом живимо. Тим Духом надахнути су живели светитељи Христови, а међу њима и Свети владика Николај кога славимо. Ми њега славимо не јер је био паметан, уман, што је лепо говорио или био образован – све од тога јесте био, али пре свега га славимо јер је био испуњен Духом Светим. У њему се испунило оно што Христос говори апостолима да неће остати сироти (уп. Јн 14,28), те испуњен Духом Светим, Николај није био сирот иако остављен од свих и сваког. Знајмо, цела служба је призивање Духа Светога у наша биће, у наш ум и срце, у сваку ћелију нашег бића. Нека тако буде! Амин!

Извор: https://eparhija-nemacka.com/proslavljen-patron-eparhije-diseldorfske-i-nemacke/