Беседа Његовог Преосвештенства Епископа топличког г. Петра, викара Патријарха српског, одржана 4. фебруара 2024. године у храму Светог Саве на Врачару

У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, чули смо у Јеванђељу како је Господ исцелио слепога у Јерихону, који Му је вапио за помоћ и како је Господ на послетку рекао: Вера твоја спасла те је! Ово је пример делатне вере, вере која не значи само да ми верујемо да се некоме нешто догодило или да верујемо у некакве постулате. То није вера која је усмерена у прошлост. То је вера, кажемо делатна, јер је усмерена у напред, у будућност. То је вера која утиче на наше делање, на наше даље поступке, како и каже Свети апостол Павле, она је основ свега чему се надамо и зато се она превасходно пројављује као поверење, поверење да нас Бог чује, да је ту са нама; поверење да је све могуће, да су чуда могућа, поверење да нас Господ не само чује већ да Он и разговара са нама; да се може утицати на дејство Божје.

Често се питамо и кажемо, ако Бог зна све најбоље, зашто Му се ми молимо за различите потребе? Он зна шта је најбоље за нас. На овом примеру видимо, драга браћо и сестре, да је Господ дао велику слободу човеку да буде Његов саговорник, да може да му се обраћа у сваком тренутку свог живота и да може утицати на Божје деловање у овоме свету. Зато ми и кажемо да је молитва највеће и најјаче оружје. Заборављамо која је снага молитве, јер молитва може да учини могућим оно што је за логику немогуће. Зато нас оваква вера ослобађа, драга браћо и сестре. Ослобађа нас да искрено волимо, будући да нам наша логика и наши себични, егоистични механизми за самопреживљавање говоре супротно – да је волети опасно, да је волети штетно, јер када волимо ми морамо да се жртвујемо, морамо да дамо од себе, морамо да изгубимо, можемо да будемо повређени итд. То је логика палог човека, то је логика човека који је заробљен у кругу смрти. Међутим, Господ нас ослобађа и каже: Верујте! И ако љубави ради и живот изгубите зарад другога, не бојте се! Са Господом никад нисмо на губитку. Господ је тај који је победио свет и Он нас ослобађа да слободно можемо да волимо. И кад год се плашимо да волимо, тада је време да наступи наша вера, да с поверењем деламо онако као прави, истински ученици Господњи.

Стога, драга браћо и сестре, ми морамо да будемо делатни у нашем животу, да не чекамо да нам дође некакав знак са неба, већ – као што смо видели у овом Јеванђељу да се многи народ окупио око Господа и да је тај слепи човек имао веру, да је завапио ка Господу и да је добио Божји благослов – тако и ми морамо да изађемо из свога дома и да похитамо у сусрет Господу. Ево га Он и данас овде ходи међу нама. Исти тај Христос је у овом светом храму и у сваком светом храму у девет часова, ту међу нама и ми морамо да своју веру и своју слободу искористимо и да похитамо к Њему и да са пуним поверењем, претходно опростивши једни другима, приступимо Господу и да у светој тајни Причешћа, сједињавајући се са Њим, заиштемо опроштај, да заиштемо благослов, да поделимо са Господом своју муку, свој проблем, да му принесемо благодарност, на крају крајева, да Му принесемо цео живот свој. Нека је слава Господу, а ви да сте сви живи и Богом благословени! Амин!