„Немојмо да имамо шизофрено унутрашње биће – да једно мислимо, друго радимо, треће причамо, него се трудимо да имамо јединство ума, срца и воље“, рекао је 4. фебруара 2024. године Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, на светој Литургији у Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу.

У литургијској беседи владика Кирило је говорио о прочитаном одломку из Јеванђеља по Луки (Лк. 18, 35-43) у ком се говори о исцељењу слепог који је просио крај пута ка Јерихону. Владика је подсетио на чувене слепе људе које имамо и у нашем народу – старог Вујадина, кога су Турци мучили како би издао своје јатаке. „Сломили су му и ноге и руке и хтели да му изваде ‘очи чарне’. Међутим, Вујадин им је одговорио: ‘Не лудујте Турци, нисам вам казао ништа за руке и ноге, нећу вам казати ни за очи варљиве које су ме наводиле на зло’. Дакле старац Вујадин је указао да би чула требало да нас наводе на добро и служе добру, али на често наводе на зло. Посебно често та саблазан долази кроз очи, јер ми, видјевши туђу лепоту, саблажњавамо се. Видевши туђе богатство завидимо. Употребљавамо очи често сатима гледајући непотребне садржаје на интернету и телевизији. Дакле, очи нису увек светлост. Ако човек у срцу има таму, та тама помрачује сва његова чула, и она чула која би требало да буду светлост, постају тама. Имамо и другог знаменитог слепца у свештеном чину познатог игумана Стефана из ‘Горског вијенца’. Он каже својим људима: ‘Ја сам слеп много година, а они му одговарају: ниси ти игумане слијеп кад си тако мудар, него су слепи они којима очи требају за просте потребе’. Игуман Стефан, показује изузетну мудрост што говори о томе да без обзира на одсуство чула вида, он има духовни вид“, испричао је администратор Епархије загребачко-љубљанске.

Владика Кирило је рекао да се управо тај духовни вид први и пробудио у слепом Вартимеју из Јеванђеља. Он је викао за Господом: ”Помилуј ме, Исусе, сине Давидов“ и када је Господ рекао: „Позовите га, нека приђе“, питао га је „Шта хоће да му учини“ иако је Господ врло добро знао шта Вартимеј жели од њега. „Али зашто га је то питао? Питао га је прво да би нас научио да ми морамо знати тачно шта хоћемо са својом молитвом. Често смо у неком раскораку. Људи долазе и желе да им духовник каже шта треба да раде, у смислу пророчанства. Не смијемо двоједушно да приступамо Господу, него са чврстом вером да је свемогућ и да може све да нам испуни, наравно ако су то наше спасоносне молбе. Господ нам неће испунити нешто што би било на погибао наше душе, рецимо ако помислимо зло некоме. Дакле, наше спасоносне молбе Господ ће испунити, али, ако чврсто верујемо у то, знајући да је та наша молба добра за наш вечни план. Други разлог због којег је Господ питао Вартимеја шта жели, а према тумачењу Николаја Српског, јесте да би се посведочила његова вера и то исцељење и пред другим људима који су ту били присутни, а ево и пред свим покољењима, јер је тај случај остао уписан у Нови завет. Вартимеј одговара: ‘Господе, хоћу да прогледам’, дакле, он је већ прогледао духовним очима јер вјерује да је Христос Господ“, истакао је владика Кирило.

Његово Преосвештенство у беседи даље додаје да је Вартимеј слушао о Исусу многе приче и чекао тренутак када ће Он проћи кроз Јерихон да би Га то замолио. Вартимеј је прогледао најважнијим нашим чулом, а то је чуло вере. Оно је важније и од разума. Вера је та која нас изводи из круга смрти у који смо затворени и зато веру морамо да подгријевамо у себи, и тај дух, а то је тај наш духовни вид. Вартимеј је заиста прогледао по речи Господњој и прво што је видио, видио је Бога у човеку. То је најзначајније знање за сваког човека – да зна да се Бог јавио као човек и да нам је даровао вечни живот. „Та порука ове Јеванђељске приче се испунила посебно на духовном сину Светог апостола Павла, Светом Тимотеју ког данас славимо. Светог апостола Тимотеја, апостол Павле је назвао: ‘Мој истинити син по вјери’. Постоје три пастирске посланице Павла – две о Тимотеју и једна о Светом апостолу Титу, које бих свима саветовао да прочитају, посебно нашим оцима пастирима, јер су тамо поуке свима нама како треба један пастир да се понаша у Цркви“, казао је епископ Кирило. Додао је да у једној посланици о Тимотеју апостол Павле каже „Исус је дошао да грешнике спасе од којих сам први ја“, чиме нас учи да Он који је био чудотворац, васкрсавао мртве, тврди да је највећи грешник на земљи. Тиме нас је поучио како треба да приступамо Богу, посебно се то каже у молитвама пред причешће. ‘Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја’. Драга браћо и сестре, немојмо имати лицемерну веру, јер морамо оно што говоримо да тако и мислимо и осећамо. Немојмо да имамо унутрашње шизофрено биће – да једно мислимо, друго радимо, треће причамо, него трудимо се да имамо јединство ума, срца и воље. Односно, оно што говоримо да тако заиста и осећамо. Са таквим осећањем да сам ја грешник највећи на свету треба да приступамо и светој чаши. Врло је важно да имамо покајни дух и да заиста сматрамо да смо ми највећи грешници на овом свијету, да не осуђујемо свог ближњега, него да носимо крст једни других и да помажемо једни другима. Ако видимо да наш брат нешто лоше ради треба да се помолимо за њега, а не да га осудимо, знајући да је Господ и нама опростио и много теже грехе“, рекао је владика Кирило.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска