У Недељу Светог Григорија Паламе – Пачисту, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије је служио свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти.

Протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски намесник дервентски и старешина храма, дочекао је заједно са братством Преосвећеног г. Фотија, који је на крају свете Литургије поручио да окупљени верници у Дервенти указују на заједништво у молитви које води заједничком подизању храма:

- Драга браћо и сестре, ви данас у овом дивном храму који се изграђује и осликава показујете да наш народ заједнички живи веру и живи у Христу. ​Часни оци, драга браћо и сестре, леп и благословен дан у Дервенти. На светој Литургији много причасника, хвала Богу и дај Боже да тако буде свих недеља и свих дана у току поста када се служе свете Литургије, а да тако буде и у току читаве године, браћо и сестре. Ми живимо за то да би се сједињавали са Христом, да би се Христом причешћивали. То треба да схвати наш народ, наша дечица и сви да схватимо да је Христос живот и васкрсење. Без Христа немамо ни живот ни васкрсење, ни силу васкрсења која ће нам бити потребна на дан свеопштег Васкрсења, јер је Господ Христос васкрсење и живот. Много пута у Јеванђељима када је Господ васкрсавао мртве, управо се те речи говоре и понављају. Када је Господ васкрсао сина удовице у Наину показало се да је Христос васкрсење и живот. Када је васкрсао Јаирову кћер, показало се да је Христос васкрсење и живот, исто тако када је Четверодневног Лазара васкрсао пред само своје Васкрсење показало се да је Он васкрсење и живот. За нас када се причешћујемо Христом, живим и истинитим на Литургији, ми то исповедамо. Ми те божанске силе у себи задобијамо вере, љубави, наде, али и силе васкрсења.

Не треба да се плашимо Христа. Многи наши људи православци, Срби, у нашој епархији, али и у другим, сами себе одлучују од Христа. Дођу у цркву. Честити, добри људи. Стоји и каже сам себи: Ја нисам достојан да се причестим. Ја ћу се причестити једном годишње или два три пута. Сам себе лишава Христа. Сам себе лишава вечног живота и живота уопште, јер у Христ је живот. Уместо да је рекао свом свештенику: Оче, да ли бих ја могао да се причестим и овога празника и овога дана? Уместо тога, он сам себе одлучи и каже: Ја нисам достојан. То није добро. Он јесте можда у том тренутку смирен и има смирено мишљење о себи, то је у неком смислу добро, али није добро да ми у Цркви сами одлучујемо како и шта треба да чинимо. Зато су ту свештеници, зато су ту духовници, а у крајњем случају ту су и епископи као пастири епархија, као наследници светих апостола који треба да надзиру живот цркве нашег народа.

Данас празнујемо Светог Григорија Паламу, великог учитеља Цркве, који је био Архиепископ солунски у XIV веку, али је био и остао светогорски монах до краја. Могуће је спојити високе црквене јерархијске службе са скромним монашким делањем, исихазмом, молитвеношћу, келијним правилом, постом и молитвом. Могуће је. Многи од отаца су говорили, пре него што су изабрани на високе службе, као што је био нпр. Свети Јован Златоусти који је, кад је чуо да хоће да га бирају за епископа, побегао у пустињу и тада је написао својих шест књига о свештенству. Написао да каже колико је велика одговорност свештеничке, јерархијске, епископске службе у Цркви. Посматарајмо мало и са тог аспекта. Отишао је у пустињу, али је написао теолошку књигу и касније прихватио благослов Цркве да постане најприје свештеномонах, а онда и епископ Цркве, после је постао и Патријарх цариградски. Треба да разумемо узвишеност службе и да се некако примеравамо њој. Свети Јован Златоусти је говорио ако ми као људи имамо слабости, знамо да ћемо сви положити одговор на Суду Божјем који је сваки дан, а поготово ћемо положити одговор на суду када буде Други долазак Христов, када буде тај Страшни суд, али боље рећи Великом или Праведном суду.

Он је рекао: Можда ћу за себе моћи положити рачун, али као пастир прихватам одговорност и за све људе који су моји парохијани и духовна чада, за које сам одговоран. Те димензије ми нисмо свесни. На пример, папа Лав I који је живео са IV на V век, светог живота човек, православан. Он се пред крај живота молио Богу да му Бог открије да ли су му опроштени сви његови греси. Четрдесет дана је постио и служио свете Литургије и онда му се јавио Свети апостол Петар и каже: Владико, теби су сви твоји лични греси опроштени, али ти није опроштено ако си некада рукоположио у чин свештеника некога ко није достојан. То ти није опроштено. Знате колико велику одговорност има епископ или патријарх када рукополаже неког. Он узима учешћа у животу другог човека и других људи. Вратимо се Светом Григорију који је успео да споји монашку духовност светогорску, тиховање, исихазам и да у исто време буде велики јерарх Цркве Христове. Он је уствари направио брану Западу да Исток не буде поробљен хуманизмом. Исток је остао веран мистици, да кажемо веран вери, да можемо остварити везу са Богом преко молитве, преко Исусове молитве, непрестане молитве, као што је рекао и Свети Апостол Павле: Треба сви непрестано да се молимо. Не само монаси, него и људи у свету, хришћани. Григорије Палама је сам био сведок тога, тј. тако је и живео.

Данас празнујемо и Светог Кирила Јерусалимског, великог оца Цркве, смиреног подвижника, али великог борца против јереси аријанства и других које су у то време били. Чувене су његове Катихезе. Написао их је да хришћани који приступају Цркви треба прво да буду просвећени вером и поучени, да кроз катихизацију прихвате основе и науче, па тек онда да се крсте. Ми смо данас, нажалост, напустили тај принцип. Дође неки младић или девојка, шетају и са улице дођу и кажу: Оче, ми хоћемо да се крстимо! И свештеник их крсти. Следећи пут види те људе, Бог да прости, кад се упокоје. Дакле, нити долазе у цркву нити су схватили шта се догодило са њима у крштењу, ништа. То није добро. Морате људе најмање 40 дана поучавати, како је био катихизам. Четрдесет дана да долазе у цркву на богослужења и да им се говори о основним истинама наше вере и да онда, као круна тога, буду крштени. То је заступао Свети Кирило Јерусалимски.

Браћо и сестре, ми смо данас овде у Дервенти у једном дивном храму који се изграђује, украшава, осликава. Служили смо свету Литургију. Диван хор, молитвен. Ви који сте се причестили Телом и Крвљу Христовом. Заиста једна пуноћа и нада да ће наш народ живети вером, јеванђељем и Христом. Чули сте данас велико и дивно чудо у Јеванђељу, када су одузетог човека, парализованог ми би данас рекли, донели пред ноге Христу, јер сам није могао да дође. Господ га исцељује тиме што му опрашта грехе. Верујте сваки пут када се неко од нас исповеди искрено пред Богом, пред свештеником и Црквом, дешава се исто. Дух Свети делује на душу тог човека који се исповеда и он од парализованог постаје жив, оживљава, оздрављује. У којој је то мери, да ли је то духовно или телесно, али оно се дешава. Зато је Господ рекао: Опраштају ти се греси. То је уствари била једна тајна исповести на којој је Господ исцелио човека, пред другим људима, апостолима. Једни су били удивљени, а други су рекли ко је њему дао власт да опрашта грехе и исцељује људе. Дакле они се не радују што је човек оздравио, него се питају о формализму, питају се о правилима.

Тако и ми, браћо и сестре, када год се исповедамо доживљавамо да оздрављујемо духовно, да се духовно исцељујемо и да напредујемо и усавршавамо се у Христу. Дај Боже да то схватимо, дај Боже да нашу омладину томе учимо, дај Боже да наша деца у својој веронауци у школама то уче, да ми свештеници будемо сведоци тога и таквога живота. Потребан је велики ауторитет свештеника и духовника, да би они били пастири нашег народа. Не можемо бити ауторитет тек тако. Ауторитет се у народу задобија врлинским, богоугодним, светим животом. Имамо пример Светога Саве који је наш духовни отац са Свете Горе, нешто као Григорије Палама само што је он изабран за архиепископа наше помесне Српске Православне Цркве, али је наставио да буде исихаста. Када је дошао у Жичу он је одмах ишао у 'пустињу' у току поста, тамо је ишао да се моли. У Студеници је имао две испоснице где је одлазио у току године да пребива и заједничари са Богом. Када су Светог Арсенија питали зашто бежи од људи, зашто је у пустињи и неће да буде ни са монасима који су тамо, он је рекао: Не могу бити истовремено са Богом и са људима. То је исихазам. Тако је Мојсије пре преласка преко Црвеног мора ћутао, а Бог му се јавља и пита га: Мојсије што вапијеш мени? А ћутао је. То значи да је он тиховао, да се молио у себи, говорио Исусову молитву 'Боже милостив буди мени грешном. Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме. Пресвета Богородице спаси нас'. То су те исихастичке молитве које ми можемо да понављамо, браћо и сестре, сваки дан, сваки пут, на свакоме месту, на путу, у аутобусу, на испитима, у школи, да живимо молитвом и да живимо Христом. То је један благослов и поука дана, јер празнујемо Светог Григорија Паламу учитеља исихазма и учитеља и теолога Таворске Светлости.

Прото Радојице, хвала на томе што сте нас позвали и сабрали данас овде. Дошли смо у Дервенту као у један град духовности, град православни, град српски у којем ми знамо да живимо са другим народима, увек добро, хришћански, као добри домаћини, комшије и пријатељи. То нама није проблем, то је проблем другима. Хвала Богу то је наш квалитет и ми треба да га чувамо. Хвала свима који помажу изградњу ове светиње. Није лако, има још пуно тога да се уради, да се заврши, али ако будете долазили у овом броју даће Бог да се и то заврши и да заиста благословено и добро дело учинимо на овом храму, а и свим храмовима дервентског намесништва.

***

Током свете Литургије, епископ Фотије је рукопроизвео ђакона и вероучитеља Перицу Станојевића у чин протођакона. Саслуживали су архимандрит Симеон, игуман манастира Бишње; протојереји-ставрофори Далибор Ђекић и Жељко Теофиловић; протојереј Илија Јовић; протођакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Перица Станојевић. Владика Фотије је уручио архијерејске похвалнице гђи Татјани Топић и г. Милошу Ћебеџији, као и Српском културно-уметничком друштву „Дервента“.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

[/fusion_youtube]