Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије је служио поноћну Васкршњу Литургију у манастиру Грачаници, док је сутрадан, на Васкрсни понедељак и празник Светог великомученика Георгија, богослужио у цркви Светог Ђорђа у Призрену, уз саслужење Преосвећеног Епископа новобрдског г. Илариона, викара Патријарха српског, који је том приликом и беседио:

- Човек је створен да уђе у незалазни дан Господњи. Створио је Бог предивни свет, али наш улазак не треба да буде сједињење и предавање свету, него треба да буде сједињење са Оним који је нас створио, а да онда и свет уведемо у вечно постојање са нашим Створитељем. Свет мрзи оне који му се не клањају до краја. Када се каже „свет“ мисли се на ту отуђеност од Бога, када свет почиње да постоји сам за себе, јер друго је свет који је само израз доброте и лепоте Божје, плод Његовог стварања и љубави. Када гледаш свет ти видиш Бога, а када не видиш Бога кроз свет и у свету, него видиш само тај свет и хоћеш њему да се предаш и од њега да стекнеш утеху, или ћеш тај свет да заволиш и да те он прихвати у своја недра, у свој гроб или ћеш да кажеш свету „клањам се не творевини него Творцу“. И зато свет омрзну на оне који гледају мало изнад света, на оне чије је очекивање долазак са небеса Господа нашег, који на небеса и оде.

И ево нас овде баш због тога, због те наде да Господ долази, да нам је сваког тренутка све ближи и да нема тог зла, да нема те смрти, да нема тог ужаса који није већ побеђен. Ево нас сабрасмо се овде да прославимо предивног мученика Божјег, сведока Божјег који је на најстрашнији начин пострадао. Читав ужас људског постојања и могућности да своју слободу употребни на зло се усковитлао. Смислио човек како да што више мучи другог човека, да га понизи и да се наслађује тим призором. Везали су Светог Георгија на неки точак па су га различитим оруђима мучили и секли на комаде. Али коме је то данас у памети као доминантна слика и доминантно искуство? Није, него ми сви видимо Светог Георгија Победоносца који на беломе коњу јаше испред војске Христове и спасава! И видимо како је живот прогутао смрт и како је лепота сво ругло, сав ужас и зло обасјало својим присуством. И заиста нема више зла, а нема зла зато што је та победа извојевана Логосом Божјим који је постао тело и који нам објављује Бога кога нико никада није видео. И овлапоћени Логос пролази тај пут страдања све до смрти и погребења, да би оставио гроб празним и обасјаним. И ето хришћана, чудног света, по мишљењу и параметрима овога света, који хитају ка гробу, зато што знају да светлост засија из гроба, живот засија из гроба. Све зло је побеђено празним Христовим гробом. И Он који је првомученик и сведок, он је и подвигоположник, он је први положио подвиг, а хорови мученика и сведока Његових су ишли Његовим стопама, као што је ишао и свети Георгије.

На крају свете Литургије, епископ Теодосије се обратио вернима речима утехе, позвавши их да и даље посећују своје светиње:

- Драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Ово је дан када се сабирамо у царском граду Призрену, сви заједно у сили и љубави Божјој. Овде у овом светом храму страдалом и распетом, али васкрслом, који је посвећен Светом великомученику Георгију, који је такође страдао Христа ради и љубави Христове ради, али кога је Господ прославио, и ево, вековима се слави у цркви Божјој. Ми се сабирамо овде да прославимо Светог Георгија, њега који је својим подвигом и животом прославио Христа васкрслога, да се подсетимо да смо и ми слуге Божје, они који ходе путем Христовим. Господ је рекао: Онај који хоће за мном да иде, нека узме крст свој, нека буде спреман за страдање. И сви који пођу Христовим путем, они стижу на прави циљ, а оно што је циљ свих нас, јесте да се наш земаљски пут заврши тамо где је Господ, тамо где су свети. Заиста, оно што Господ од нас тражи јесте да имамо љубави и да живимо по заповести Божјој. Ми, браћо и сестре, данас не треба много да бринемо за глобалну политику и судбину света, не треба много да бринемо за друге народе, како ко живи, шта чини. Највише треба да бринемо о себи, да ми будемо на правом месту и правом путу и да ми својим животом и делањем угодимо Господу, да покажемо љубав према ближњима, да не правимо грешке, јер свака наша грешка нас низводи дубље и дубље у поноре. Сваки пут када се сетимо Господа, онда нас Господ силом својом као магнетом извлачи из понора. Како сваког човека, тако и народ. Треба да о томе бринемо, а Господ зна шта је нама потребно. Ово време у коме живимо сведочи о томе. Као и пре неколико година у Црној Гори, када су вера, Црква и светиње биле у опасности, сила Божја је окупила народ и у миру, побожности и молитви, они су правили литије, они су славили Бога, никога не мрзећи. И то је победило. И то што је неко желео да учини зло, све се то претворило у добро. Можда неко и нама данас жели зло на овим просторима, али сведоци смо како сила Божја делује. Толико људи хитају у наше светиње, и то присуство наших верника у нашим светињама јесу својеврсне литије. Не нешто што смо ми организовали, не нешто што смо ми смислили, него нешто што је Господ дао! Дао нам је да тиме покажемо да те светиње нама припадају, да су оне наша душа и наше биће, да својим молитвеним присуством сачувамо те светиње онакве какве су увек и биле, а знамо да ће и наш боравак у тим светињама спасити и сачувати наше душе.

Извор: Епархија рашко-призренска