У присуству бројних верника, 15. јула 2024. године, прослављена је слава цркве Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој и двестогодишњица од изградње тог храма. Тим поводом парохија бјељско-крушевичка приредила тродневни програм. 

Литургију је служио архимандрит Пајсије, игуман Цетињског манастира и наречени викарни Епископ диоклијски, уз саслужење локалног свештенства. У беседи је поручио да је Пресвета Богородица оставила ризу појас као залог њеног вечног пребивања на земљи и њене неуморне помоћи. „Пре свог упокојења ову часну ризу чије полагање славимо, она је дала једној побожној жени, а касније је та жена другој и тако све до петог века. Онда у петом веку та света риза је из Галилеје пренета у Констатинопољ где је дуго времена лечио и претходно у Галилеји многе људе и болеснике. Тако су чуда наставила да се дешавају и у овој цркви“, беседио је архимандрит Пајсије.

Сви православни храмови су, како је казао, украшени лепим фрескама, иконама Пресвете Богородице. „Свака та икона настала је у знак благодарности на неко чудо које је неко примио од Пресвете Богородице. Временом оне су окићене многим другим драгоценим предметима. Кад видите те предмете знајте да је сваки предмет симбол некога чуда или неког исцељења Пресвете Богородице. И овај свети храм је подигнут у славу Њену, знак благодарности за Њену помоћ. Данас слави десет векова у која се утапа и два века постојања ове новије цркве. За сав тај период људи овог краја су приносили своје молитве и благодарења Богу и Његовој Пречистој Мајци“, казао је архимандрит Пајсије.

Поводом две стотине година од изградње цркве Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, синоћ је  одржана Духовна академија Народ постоји од тачке до које његово памћење (сећање) досеже. Проф. Драго Шеровић казао је да ова 2024. година је јубиларна за Бијељане, две стотине година да имају цркву, да су је преци изградили себи и њиховим потомцима. „У њеној градњи нема посебног ктитора, изградило је опчество бјељско, као што је написано изнад улазних врата. Када народ гради цркву тада је у месту мир и слога, сабирање и договор, а све уз Божји благослов. Ова наша црква је у ствари надградња цркве из десетог века, што је закључак истраживања више научних радника, а што је потврђено и у новије време. Ишчитавајући ова истраживања сазнајемо да су до овог закључка дошли проучавајући облик и начин градње сачуване апсиде и фресака“, подсетио је проф. Шеровић.

На академији на тему Сачувајмо сећање беседио је проф. Игор Ђуровић и истакао да је култура сећања  дубоку укорењена у народу. „Како је сећање кварљива роба и како се повремено против сећања воде борбе онда су људи почели још од давнина да записују сећања. Наши први сачувани писани споменици стари су више од хиљаду година. Неки од најитересантнијих су глагољски, писани на српском језику сачувани у манастиру Свете Катарине на Синају. Реч је о Синајском псалтиру написаног руком грешног Димитрија за кога еминентни научници на основу одређених језичких карактеристика сматрају да је из наших јужних крајева, односно Зете, Приморја или Херцеговине“, казао је Ђуровић. Највећи део раних писаних докумената, а који су сачувани, како је истакао Ђуровић, јесте религиозног карактера. „Свим истраживачима је јасно да је пре и после Мирослављевог јеванђеља морала постојати веома богата писарска активност. Нажалост мало тога данас имамо сачувано у односу на то колико је било написано. Како каже Његош докумената се слабо код нас налази јер по недостатку хартије често пута и листови светих књига за фишеке су се употребљавали. Из тих религиозних књига које су сачуване веома су значајне посвете или предговори односно кратки ауторски записи који настављају дилему о томе ко смо и што смо. Готово сви ти уводни делови су и апели на сећање и помињање у молитвама. Поменуо би Оснивачку повељу Цетињског манастира, тестамент Ђурђа Црнојевића који, како пише у његовом латинском сачуваном преводу, у оригиналу је писан српским језиком, затим Заветно писмо Светог Василија Острошког… Посебно је мени јасна својеврсна енциклопедија Врхобрезички летопис из 17. века кога написа монах Гаврило из манастира Свете Тројице, који се сећа Немањића и пропасти царства српског на Косову. Записује монах Гаврило памћење на библијску историју, историју европских династија, описује удаљене народе, па чак и Ескиме. Око 1300 писаних рукописа је нестало у пламену ондашњих бораца против сећања током бомбардовања Београда и Народне библиотеке у априлском рату 1941. године“, казао је Ђуровић.

У програму су учествовали проф. др Милица Бакрач, Српско певачко друштво Светосавник из Подгорице, појац Марија Видаковић и полазници школе веронауке. Водитељка програма била је Жељка Чепић.

Извор: https://mitropolija.com/