Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 11. августа 2024. године у храму Светог Саве

Браћо и сестре, чули смо у одломку из Јеванђеља по Матеју које смо прочитали како је Господ исцелио најпре двојицу слепих људи, а онда и једног демонизованог и немог у исто време. И наравно препуна су Јеванђеља чудесних и чудотворних деловања Господњих у односу на људе са разним проблемима, са разним болестима. И шта има нормалније од тога да онај који је Бог може учинити оно што ми људи не можемо и може учинити добро нама људима, будући да је Он по својој суштини љубав. Стога што је Господ такав, што је у љубави и што чини добро нама људима још док је ходио својим светим ногама по Светој земљи, многи су пошли за Њим, многи поверовали у Њега. Ево и до дана данашњег кроз векове укључујући нас, људи иду за Њим, долазе у храм Божји. Зато што имају потребу да чују реч Његову, да се поуче његовим речима и да добију помоћ, да буду исцељени. И наравно ми знамо да је Господ онај који проповеда, поучава и исцељује, тј. Господ гледа потпуног - целог човека. Не дели нас на душу и тело и не води рачуна само о једном, иако не ретко ми људи бисмо хтели да нам споља буде све како треба и често долазећи у храм имајући некакве спољашње телесне, материјалне, опипљиве и видљиве проблеме и тешкоће, долазимо у храм и молимо се Богу да нам Бог помогне, да учини чудо, да нас исцели од неке болести, да нам реши неки економски, егзистенцијални проблем. Да нам омогући да се преместимо у неко друго место, у неке боље услове живота. И тако редом свакога дана, кроз ум нам пролазе такве мисли и имамо таква очекивања од Бога. И наравно видимо да се дешава да понешто од те наше молитве или унутарње потребе и жеље буде испуњено, али много тога не буде испуњено. Успут да кажем чешће видимо кад није испуњено, неголи препознајемо када нам је Бог испунио нашу молитву и жељу. Онда опет видимо и неке људе за које нисмо очекивали да им све иде од руке и чини нам се да им Бог испуњава сваку жељу, сваку молитву спољашњу, а неки други бивају закинути. Али ево Господ који је срцезналац, зна сваку нашу помисао, зна сваку жељу и наум сваког човека и гледа изнутра да би сагледао целину. Он и на почетку и на крају гледа целину, показујући и у овој причи, али и на сваком другом месту да квалитет целине или здравље целине зависи од унутарњег, духовног здравља. Зависи најпре од вере. Од вере конкретне у Њега једнога Бога Оца и Сина и Светога Духа и у једнога Исуса Христа Сина Божјег оваплоћеног који је дошао у овај свет да нас спасе. Од тога да ли верујемо речи Његовој у том смислу да ли верујемо у Њега зависиће наша целина зато што ће од тога зависити наш живот, јер вера није тек апстрактно уверење у неког безличног далеко постојећег Бога који са нама нема никакве везе, него је то конкретна жива вера која значи поверење, а то значи поверење у његову реч, у његов благослов у правила живота које Он поставља. То даље значи вера која подразумева да оно што је Он нама рекао и препоручио покушавамо да буде садржај нашег живота, дакле, да живимо по Његовој речи. Да се трудимо да желимо да живимо по Његовој речи. Понављам увек знајући да смо недостојни и слаби и немоћни и да сами не можемо и да ћемо имати промашаја тј. да ћемо грешити да ћемо бити грешни људи. Разлика између онога који верује у Христа и онога који не верује или верује тек у неког апстрактног бога јесте управо у томе да је Његова реч за нас правило живота, хоћемо, желимо да живимо по њој, знамо да не можемо без ње и увек кад то нисмо учинили знамо да смо погрешили. Дакле разлика је у томе што ми грех видимо као грех и уздамо се у љубав Божју безобалну, бескрајну, вечну, да може и наш грех као и грех читавог света да узме у своју љубав и тамо где постоји потреба за Њим претвори све у радост и учини све спасоносним.

Дакле, онај који има вере и труди се да живи том својом вером поставља добар темељ. Он поставља истинску и праву основу да му све буде како треба. Да и споља буде све како треба тј. да у свему види прст Божји, љубав Његову, израз благослова и благодати Његове. Он онда другачије види, другачије мисли, другачије чује, говори, другачије дела јер не мисли, не говори, не слуша, не дела собом из себе, из своје пале и погрешне природе, из својих палих и погрешних поступака, него све види кроз Христа и Христом мисли, Христом види, Христом чује, Христом говори, Христом чини оно што чини. Онда све бива другачије у нашим животима. Тамо где нема те истинске и праве вере, него тек декларативне, ако има и такве онда је све извитоперено, све искривљено, јер је искривљен и темељ нашега живота, клица на којој треба да донесе плода, ако је тај корен искривљен онда све остало видимо другачије него што јесте, видимо искривљено, видимо помрачено. Не може, дакле, бити светло изван нас ако је мрак у нама. Не могу лепе боје бити споља, изван нас ако је црна, мрачна боја у нама. Тако и у овој причи Господ исцељујући двојицу слепих пита: „Да ли верујете да то могу учинити?“, указујући управо на ту чињеницу – треба нам вера јер то је сасуд који настањује благодат Божја. Када су они рекли „да“, онда се дешава и чудо. Вера у том смислу јесте преображај, браћо и сестре, јесте покајање. Покајање је преображај, одрицање од своје пале природе, извитоперене, острашћене, егоистичне, затроване само личним интересом. Покајање је одрицање од те и такве логике своје и свим силама труд и покушај да устројимо у своју памет Христову логику, његова правила живота, да бисмо могли Њим да мислимо, Њим да чујемо, Њим да говоримо, Њим да видимо један другога, Њим и кроз Њега да успостављамо заједницу и одоносе, Њим и кроз Њега да видимо слабост и немоћи ближњих. Дакле кад кажемо Њим, то значи истином, правдом и љубављу. Зато браћо и сестре нека би Господ дао да и ми као ова двојица слепих, јер поред тога што је ово конкретан догађај он има и универзалну поруку: сви смо ми мање више слепи. Може ли ико од нас да каже да све види како треба, да је у свему исправан, да је у свему у праву да све види онако како јесте – истинито. Сигуран сам да нико од нас то неће рећи. Многе ствари видимо погрешно. Неретко смо слепи и свакоме од нас је потребна светлост Христова да нам отвори унутарње духовно око да бисмо разумели реч Његову како бисмо онда њу разумевши могли да разумемо друге, да разумемо себе, да разумемо читаву творевину Божју, природу Божју, да разумевајући све то свима и свакоме дамо од нас оно што му треба дати, а од свега и од свакога примимо оно што је Богом благослловено да можемо примити. Без Христа без вере у Њега, живе вере, без преображаја и покајања ми можемо говорити о истинама из Јеванљења, о светитељима Божјим и издвајати понешто из те целине, употребљавати у своју корист. Неретко узимати речи из Јеванђеља оштрити њима зубе да бисмо могли да држимо лекције другима, да кажњавамо друге. Неретко позивајући се на неке подвижнике и свете Оце узимајући и издвајајући цитате из њихових дела, из целине онога што они јесу као светитељи, и то имати као мач којим одрубљујемо главе другима, заборављајући да је то све што смо издвојили и као део и као целину упућемо нама, да ми на себи применимо. Дакле, без преображаја, без подвига, без покајања непрестане унутарње промене у коју усклађујемо себе Јеванђељу Христовом све ће нам бити погрешно и остаћемо заувек затворени и унутарњих и спољашњих очију једном речју остаћемо заувек слепи. Слава Богу, уздамо се у Њега и зато смо увек спремни да кажемо кад год нам упути питање „Верујеш ли?“, да му одговоримо „Да, верујем Господе!“(Јн 11,26-27). И додаћемо оно капетаново „Верујем Господе, помози моме неверју, јер сам слаб“(Мк 9,24). Нека је слава Господу у векове векова. Амин.