Поводом славе Саборне цркве и славе града Жабљака, на празник Преображења Господњег, 19. августа 2024. године, свету архијерејску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит рашко-призренски г. Теодосије и Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, уз саслужење изабраног Епископа диоклијског архимандрита Пајсија и више свештеника и свештеномонаха Српске Православне Цркве.

У литургијском сабрању учествовао је бројни верни народ, представници Општине Жабљак и других црногорских општина. Беседио је архимандрит Пајсије, изабрани Епископ диоклијски:

„На Преображење Господње Христос, како уче Свети Оци, није претрпео никакву промену, него је, будући савршени Бог од вечности и поставши у времену човек, само показао људима део славе Божје. Како јеванђелист описује да је блистање Његове одеће било тако јако да су присутни ученици попадали на земљу, не могући гледати у славу Божју. И заиста, Христос се није преобразио да би само показао славу Божју, да покаже људима колико је много већа слава Божја од славе коју ми познајемо, него је то био знак да ће Христос цео свет, целу васељену, целу творевину да преобрази. Са правом се каже да Христос преображава, јер ми сами не можемо учинити ништа, али има нешто што се и од нас тражи. Да је истинито то да ће Христос целу васељену да преобрази показује то да се Он рађа, не да би показао своје смирење, него да би нас наново родио. Исто тако, васкрсава не да покаже божанску моћ и силу, него да васкрсне нас. Исто тако се преображава како би нас све преобразио, никога погубио него сваком подарио вечни живот и да буде наследник оног Божјег обећања и Божјег царства. Да Христово Преображење и Христова сила већ делује и преображава свет показује и ово место и цели дурмиторски крај који Христос преображава, преображава Његов Дух и преображава дух овог народа. Тако је некада овде био скроман храм у којем су се, више од век и по, приносиле молитве и ова црквена звона и мирис тамјана освећивала ове горе и ливаде. Тим трудом и молитвама и трудом данашњег свештеника и оних који су раније били, Бог је услишио њихове молитве, па и овај храм, богато и лепо украшен. И не само тако, него засијао још један нови у срцу самог града Жабљака. Није то случајно, јер је народ овог краја многа места крштавао именом Светог Саве и тиме показивао да од давнина тог великог нашег Светитеља носи у срцу и зато се у срцу целог дурмиторског краја гради нови храм и баш због тога се посвећује Светом Оцу нашем и духовном вођи“, казао је владика Пајсије, додавши да Преображење Божје, иако је то Божје дело, захтева од нас труд. Тај труд упоређујемо са пењањем ових светих ученика на Гору Тавор. Како су они улагали свој труд, како су подносили жегу дневну да би се попели на високу гору, видели славу Божју, тако се од нас тражи да принесемо труд, да принесемо молитве и Бог ће услишити наше молитве и погледати на наш труд и преобразити нас да будемо једнаки, да будемо ближе ономе лику божанском, лику за који је човек био створен. У име нашег митрополита Јоаникија, у име братства Цетињског манастира и у своје лично име најсрдачније вам честитам данашњи сабор и празник и, ако Бог да, у добром здрављу се сретамо и славимо име Божје“.

Уследила је традиционална Преображењска свенародна литија кроз Жабљак, коју су предводили Митрополит рашко-призренски г. Теодосије, Епископ будимљанско-никшићки г. Методије и изабрани Епископ диоклијски архимандрит Пајсије са свештенством уз певање тропара и читање светог Јеванђеља. Велики празник и славу града употпунио је, доносећи велику радост, чин освећења звона и крста, које су освештали митрополит Теодосије и епископ Методије. Прелепо крсно знамење постављено је на нови храм посвећен Светом Сави који се подиже у центру Жабљака. Празник Христовог Преображења сабранима је честитао је митрополит Теодосије, који је казао да су их љубав Христова и данашњи празник сабрали овде, на „овој нашој гори Тавор“ да се Господу помоле и да Њега прославе, Оног који се пред својим ученицима и апостолима преобразио у слави:

„Тиме је непосредно, пред Његово спасоносно страдање, показао славу своју, показао својим ученицима да је Он Син Божји оваплоћени, Месија и Спаситељ. Данашњи дан јесте радост за све нас овде окупљене. Прославили смо данашњи празник, а, ево, само годину дана после освећења темеља новог храма, овде, на овој Светој Гори нашој, Дурмитору, у Жабљаку, посвећен храм првом архиепископу српском Светом Сави, данас смо освештали крст и звона новог храма. Овај храм, који подижемо у славу Божју, и Светог Саве јесте израз наше љубави према Богу, Цркви Божјој, јесте доказ слоге и јединства, оно што нам је најпотребније у времену у коме живимо. Некада је цар Давид желео да подигне храм Господу Сведржитељу, Господу Саваоту, а његов син Соломон се удостојио и подигли су прелепи храм у коме је обитавала слава Божја и тај први храм који су Јевреји подигли Богу своме јесте образ свих храмова које подижемо у славу Божју. Благодарни смо Богу што је нас удостојио да у овом времену тешком за све хришћане у свету, не само овде него и у другим земљама, и тамо одакле ми долазимо, на Косову и Метохији, где је велики подвиг и дар Божји данас сачувати веру у Господа Распетог и Васкрслог. Овај храм нас подиже, учвршћује, освећује да на првом месту ми будемо храм Бога живога, јер Господ највише жели да обитава у живом храму, у нашем срцу, у нашим душама. Да Му ми приправимо ту место за Његово обитавање. А овај храм који смо овде подигли, у славу Божју и Светог Саве, јесте дело свих вас. Као никада раније удружени у љубави Божјој, јединствени, на најлепшем месту у овом граду, на овој гори, подиже се храм Светом Сави, поштованом од вајкада. Многа места у дурмиторском крају носе његово име, Савина вода, Савин кук, а сада и храм Светог Саве у коме ће верни народ показати да је Тело Христово, Црква Божја, једно биће Божје. Владико Методије, сва љубав твојих претходника, на првом месту блаженог спомена митрополита Амфилохија и нашег доброг митрополита Јоаникија и сада нашег владике Методија, показује се овде данас, када смо сви овде сабрани, њихова љубав и наша љубав производи ово Божје дело, дар Божји да се овај храм подиже, да ниче као најслађи, најлепши плод наше љубави. Зато се са радошћу овде сабирамо и долазимо и даће Бог да овај храм завршимо у славу Божју и Светог Саве и да он буде залог да ћемо сачувати нашу веру православну и наше Светосавље, да се нећемо никада одрећи оних највећих вредности за које су наши преци крв своју пролили и животе дали, да ћемо и ми бити достојни синови овог места, ове земље и да ћемо моћи, не само сачувати наслеђено, него и сами надоместити оно што недостаје и градити храмове за будућа покољења“.

Обратио се и председник за изградњу храма Светог Саве на Жабљаку г. Мираш Вуковић, поздравивши присутне речима добродошлице и благодарности:

„Задовољство ми је и част да вас поздравим у својству председника Одбора за изградњу Саборног храма у Жабљаку, изразим вам добродошлицу и захвалност што присуствујете овом изузетном догађају освећења крстова и звона, изливених за потребе Саборног храма Светог Саве. Користим прилику да руководству и грађанима Општине Жабљак честитам Свето Преображење, славу Општине Жабљак које наша Црква обележава и као летње Богојављење. Пре више од годину дана на овом месту са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем, епископима, свештенством, монаштвом и верним народом присуствовали смо освећењу темеља и одмах започели са радовима на подизању храма. Радови су текли предвиђеном динамиком, захваљујући прилозима институција, друштвено одговорних компанија, верног народа и посебно одговорним и предузимљивим односом Одбора за изградњу храма, извођача радова, архитекте, аутора пројекта храма и стручног надзора. Синхронизована и прегалачка активност допринела је да се за релативно кратак период изведу обимни радови. Дурмиторци и њихови пријатељи још једном су доказали да су увек спремни на подвижничка дела, којима је обележена наша историја, традиција и континуитет нашег трајања. Данас смо у прилици да као и наши преци пре 150 година, подижући Саборну цркву Светог Преображења у Жабљаку, присуствујемо и сведочимо освећењу крстова и звона нашег Храма. Од ранохришћанских времена крст је симбол црквености и саборности, који симболизује победу живота над смрћу. Историјат симболике звона у историјским епохама имало је различита значења и функцију. Позивали су вернике на богослужења, пратила обреде, обнародовала благдане, оплакивала смрт. Верујемо да ћемо кроз крст који данас подижемо утврдити нашу веру и бити истрајни у љубави према Створитељу и ближњем свом, а да ће звона кроз векове позивати Дурмиторце на најлепша сабрања како би, уз Божју помоћ, остварили духовни и телесни напредак. Одбор дугује захвалност свима који су до сада помогли у подизању светиње која ће нас у будућности братски сабирати, мирити и под чијим ћемо се сводовима Богу молити. Подизање богомоље одужујемо дуг према прецима и потомцима, према средини у којој смо рођени, дарујемо јој монументалну грађевину по којој ће бити препозната. Свака урбана средина непотпуна је и недовршена ако у својој садржини нема здање које смо на путу да подигнемо. Није случајно да чин освећења крстова и звона обављамо на Преображење, када су на исти дан 1862. године наши преци на Шаранцима гинули да не би на коленима живели. На овај велики празник 1875. године је освећена наша Саборна црква Преображења Господњег на Жабљаку. На исти дан 2002. године је на улицама нашег града организована прва литија која је постала традиционална и од тада је овај празник слава нашег града“.

Празнична литија верног народа уз молитвени ход вратила се ка Саборној цркви, где је велики празник честитао и Епископ Методије, напоменувши да се у овом храму верни народ вековима сабирао:

„Хвала Богу што нам је дошао Жабљачанин и Дурмиторац Митрополит рашко-призренски Теодосије, стално је долазио, долази и долазиће, ако Бог да. Ова светлост таворска преобразила је овај крај. Шест епископа је у Сабору Српске Цркве који су пореклом из дурмиторског краја, а најновија радост и благодат новоизабрани и наречени Пајсије Ђерковић, ако Бог да, хиротонисаће се 22. септембра ове године у Саборном храму Светог Саве у Београду. Када је Господ, осам дана пред Преображење, повео далеко своје ученике од Јудеја да их извуче од страха јудејског и да их онда у Кесарији Филиповој пита: Шта кажу људи ко сам ја, а они Му кажу ово, кажу оно. Он каже: Добро шта људи кажу, али шта ви кажете, шта ви мислите ко сам ја. Онда Петар као првоврховни зато што Га је први исповедио као Сина Божјег: Ти си Христос, Помазаник Божји, Син Бога живога, а каже му, са одобравањем Господ: Добро си и право то рекао, Петре, Симоне Јонин, али није ти то природа људска и тело и крв рекли, него ти је то открио Отац мој који је на небесима. Све што је Господ говорио говорио је о духовном сродству, не о крви и телу, не о биологији и генетици, говорио је о небеском граду и небеском царству, о духовном животу. Кад су Му долазили Мајка и браћа, па не могу од гужве да Му приђу кад је проповедао, а овај народ каже: Ту ти је мајка, браћа су ти ту, не могу да приђу, а Он каже: Моја мајка и моја браћа су они који слушају реч Божју и творе је. Није се Он њих одрицао, али је, увек, наглашавао, као и оној жени која је после чуда исцељења немог и избављења од беса, који је у њему пребивао демонизованог човека; жена која је видела чудо које се никад није десило у историји људског рода, рекла је: Благо утроби која те је родила и дојкама које си сисао. Он њој каже: Није само блажена Она по томе што ме је родила, него је блажена што је слушала и што твори реч Божју. Његова мајка није блажена што је Њега родила него је Њега родила зато што је блажена. То је цела истина и прича коју Господ све своје време, овде проповедајући на земљи говори роду људском. Митрополит Амфилохије блажене успомене сваке године је овде долазио, кад никог није било и као јеромонах, и као банатски епископ, и као митрополит, па је говорио сваке године исту причу о ави Јустину и догађају кад је путовао возом, а један официр ЈНА, комуниста, га је провоцирао и говорио: Шта је та ваша вера? Ја сам Србин и без ње, родио сам се у Србији, храни ме српска земља и ја сам Србин. А он му је онда одговорио: Јесте, и овај во, којег су видели на пашњаку кроз прозор купеа, и њега је во који се родио у Србији и крава отелила, и пасе траву која је у Србији, али опет није Србин и нема везе са српским прецима својим. Без духовног сродства нема ништа. Онда је опет говорио народу блажене успомене митрополит Амфилохије: Знале су планинке у овим планинама и својим колибама кад су купиле мрс, скоруп и сир да су морале да га осоле, иначе ће да се убазди и поквари, а та со је благодат Духа Светог којом треба да се осоли свака душа човечија. То је стално говорио и стално говорио о небеском очинству и небеској храни, духовном сродству које ће јединода нам очува оно што су чували, за шта су се борили наши славни преци који су овдје живели. Сетимо се и времена одбране светиња у Црној Гори, када је верни народ Жабљака са Симићевићем који је крст носио, по мећавама у литијама ишао, кад је претило страшно ропство, а сад гледамо хоће ли нас која кап кише погодити када у оваквом стању и препороду овог града учествујемо. Никада и нигде и ниједно место у овој благословеној земљи, ни на једном се није та сила и светлост преображења пројавила као овде, а знам да је то митрополиту Амфилохију највише било стало. Зато је сваке године овде долазио. Погледајте, данас нема више петокрака, данас су крстови засијали златни над овим градом после 150 година поново да благосиљају и петокраке и крстове, али без крста нема ни петокраке, ничега без крста нема. То су наши стари знали. Никакве жртве, ни борбе нема без смисла дубоког нашег постојања, због чега то што радимо радимо. Кад сам долазио овде, пролазим кроз једно село пре Жабљака, писало је у том селу ћирилицом Наше село, на једном објекту угоститељском. Променом да ли власника, али сигурно променом духа, пише сад Моје село и то латиницом. Ја се сетим да је народ говорио: Од речи наше ђаволи се плаше, а од речи моје ђаволи се гоје. Та индивидуалност, себичност, самодовољност дошла је са латиницом са запада, онда смо то увели у своје животе и отуђили се једни од других. Они цупкају сами и ђускају, како веле, а ми играмо у колу, држимо се саборно за руке. И зато је увек било наше, никад моје, јер ја немам смисла без саборности и без свих вас овде окупљених, нити ико од вас појединачно без саборности и заједништва. Зато латиница сама по себи није зло, али пројављује нови дух који је стран овом простору. То се пројавило кроз тај безазлени натпис где је наше писало ћирилицом некад, а моје сад пише латиницом. То су вам велики знаци и опомене, али смо добрим, ако Бог да, путем кренули трудом и молитвама митрополита Амфилохија и владике, сад митрополита, Јоаникија и свих оних славних предака, витезова духа, који су се уложили и дали на овом простору да ми данас можемо поново - и опет ћемо, ако Бог да - славимо Свето Преображење и саборујемо. Хвала још једном митрополиту, хвала свим оцима из Епархије рашко-призренске и ђацима Призренске богословије који су дошли, хвала свим народним првацима који се братиме, а браћа су, општина херцеговачких и овдашњих и старохерцеговачких. Они потврђују оно братство, саборност и слогу наших славних предака. Живели, Бог вас благословио, сада сви без остатка морамо ићи заједно на трпезу љубави која је продужетак Литургије да се мало видимо, загрлимо и обрадујемо једни другима“.

Извор: http://www.eparhija.me/