Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија по завршетку свете Литургије и чина хиротоније Епископа јенопољског г. Никона 1. септембра 2024. године у храму Светог Саве на Врачару

Браћо и сестре, у животу сваког човека, у животу сваког од нас, све зависи од тога у шта и у кога верујемо и од тога како верујемо у оно што верујемо. Ми православни верујемо у Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, верујемо у оваплоћеног Сина Божјег, Исуса Христа, и зато од тога како и на који начин верујемо зависи и све остало у нашем животу.

Нема човека да нема семе вере, али од нас зависи како ће то семе проклијати и какве ће плодове донети. То видимо и у данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју. Имамо једну драматичну слику, а и исту ову причу налазимо и у Јеванђељу по Марку још опширније. Из ширег контекста приче коју смо чули разумемо да је Господ био на гори Тавор, сав у Светлости божанској, заједно са још тројицом апостола, где су били присутни и Мојсије и Илија, а у подножју горе Тавор мноштво је народа. Ту је и један очајни отац довео свог сина, који од младости болује од нечистих духова, од демонских сила које га бацају где хоће и како хоће, и у ватру и у воду. И ту се отац налази са ученицима Христовим, Његовим апостолима, онима који се нису успели са Њим на гору Тавор и моли их да га исцеле. И видимо да, иако су се свим силама и снагама упињали многим речима молитвеним да помогну болесном младићу, није дошло исцељење. Зато се отац овог младића обраћа Господу, обраћа се Христу. Господ према њему поступа као човекољубац, као љубав по својој суштини, Онај који грли сваког човека, који не гледа на то колико је ко пао, колико се удаљио од Њега мишљу, речју и делом, него гледа на дубину срца и гледа да ли ту има зрна покајања, да ли постоји чежња за спасењем, да ли постоји потреба за чистотом, за лепотом, за врлином, за свим оним даровима који се налазе једино у Господу Христу, за пуноћом живота. Господ то налази љубављу својом, благодаћу својом. Господ исцељује сваку рану, премошћује сваку дистанцу и зато и у овој прилици Господ исцељује младића. Зашто? Јер претходно, како јеванђелист Марко бележи, Господ је упитао оца: Да ли верујеш да то могу учинити? И отац одговара, што би свако од нас ваљало да може да одговори: Верујем, Господе, помози моме неверју (Мк 9,24). Заиста, живот свакога од нас креће се од маловерја које се граничи са неверјем, али благодаћу Божјом, неретко љубављу Божјом, у нама расте вера и поверење у Бога и тада дишемо пуним плућима, дишемо чисти умом, волимо чистим срцем. Једном речју, окупани Христом, Његовом љубављу, волимо читав свет и грлимо читав свет и то није ништа друго него спасење, браћо и сестре.

Верујем, Господе, помози моме неверју - биле су речи оца и то је било довољно да не само Господ учини чудо, него да га истински спасе, да се све демонске силе распрше као мехур од сапунице и да свака телесна болест буде исцељена. Дакле, вера и поверење у Бога, препуштање Њему прве и последње речи, јесу само по себи чудо и оне производе чудо, тј. све онда у нашем животу постаје чудо, не тек неки натприродни догађај који се понекад деси, тј. нама се чини да је надприродно. Једино је природно чудо кад су правила Неба у подножју нашег живота и историје. Дакле, све постаје чудо и вера је једино природно стање свакога човека. То је живот у складу са Богом створеном и дарованом природом. Зато није могао бити други одговор апостолима, када су у чуду и они гледали зачуђени да је Господ учинио оно што они нису могли, иако су све учинили како треба, по правилима. Господ на питање: Зашто ми нисмо могли да исцелимо болесног младића, одговара апостолима: Због вашег неверја. Обраћа се Господ апостолима, браћо и сестре, дакле вернима, и вели им: Нема чуда у вашем животу. У датом тренутку, онда када нема довољно вере и поверења у Бога, када вера није пост и молитва, а то значи живот, када вера није Христос са нама и међу нама и када вера није наше опредељење све за Христа, Христа ни зашта, онда не видимо свој живот и све што је око нас и у нама као дар Божји, тј. чудо које није ништа друго него дар Божји, благодат Божја у нама, са нама и међу нама. Наша вера је жива, а не тек скуп информација о Богу. Вера није нешто што сабирамо са разних страница књига, није празнословље, није идеологија, него је вера пут којим Христос долази у наш живот, у место и у простор у којем борави благодат Божја баш онако како видимо у овој јеванђељској причи.

Тамо где је Христос ту је и светлост. Он је на гори Тавору и све је испуњено благодаћу. А тамо где је Он одсутан, у подножју горе Тавор, ту је пена, бацање пене, шкргут зуба, огањ и вода који су непријатељи болесног младића и свих оних који су на месту где нема Христа, који су тамо где је Христос одсутан. Вера, браћо и сестре, јесте оно што нама свима треба. Она треба да буде почетак и крај, од ње све зависи. Како верујеш - тако живиш, како верујеш - такав ти је живот. Немој очекивати да ће решења за осећај пуноће, радости и лепоте живота доћи споља. Не, него изнутра, из нас. Не може бити унутра у души мрак, Христос одсутан, а споља све светло, радосно и пуноћа. Не може бити Христос споља, а да Га нема у нама и да у том случају очекујемо решења. Вера је исповедање и слобода. Семе вере има свако, а на нама је да то семе вере буде семе из којег ће проклијати Христос и благодат Божја, врлина у нама и око нас, или пак да некоме или нешто узмемо за тачку ослонца и њему поверимо себе, а онда знамо какви су плодови. Слобода значи поверити себе Христу, учинити истину Цркве својом истином, а то значи бити смирен и послушан Христу, имати поверења у Њега и у Његову Цркву, зато што само тада све постаје радост, постаје лепота, постаје чудо, читав наш живот постаје чудо.

Нека би Господ дао да увек имамо вере колико је имао отац сина демонским силама поробљеног и телесно болесног, да увек можемо говорити: Верујем, Господе, помози моме неверју, у Тебе, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава сада и увек и у векове векова! Амин.