Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 27. септембра 2024. године на освећењу крста за будићи Саборни храм Сретења Господњег у Бијелој

Високопреосвећени брате Митрополите црногорско-приморски, браћо архијереји, браћо и сестре! Благословени смо данас сви, као што смо благословени у све дане живота свог, али посебним благословом данас. Ја се данас осећам пресрећним као у данима ране младости, Ваше Високопреосвештенство, када још ни Ви ни ја нисмо могли слутити да ћемо бити чак монаси, а камоли данас овде у љубави Христовој сабрани да осветимо крст на којем треба да подигнемо храм посвећен Господу, када смо се радовали сусретима један другом, када сам се радовао Вашем радосном лику и лицу, Вашој љубави која је и тада, као и сада, исијавала чежњу, глад и жеђ за пуноћом, за лепотом, за савршенством, за миром, за истином, за измирењем са свима, а све то, и много више од тога, налази се у Оном који је  Алфа и Омега, Почетак и Крај. Налази се у Сину Божјем кога смо тада наслућивали, а ево, слава Богу, и данас жедни и гладни Њега, Он нам се у пуноћи открива. Као што сам се радовао тада, данас се још више радујем што овде, пред лицем Вашег и нашег народа, Бог је дао да се сретнемо у Бијелој.

Наша радост је вишеструка, радост је сугуба, радост је не мања због тога што, браћо и сестре, овде, на обалама плавог Јадрана у Бијелој, у Боки, опет по промислу Божјем долазимо и имамо прилику да се радујемо вашим осмесима и вашом радошћу, да се радујемо вашом постојаношћу, да се радујемо због тога што сте оно што је одредио једампут за свагда Свети Сава и његов отац Свети Симеон Мироточиви. Радујемо се што смо овде у Бијелој где већ хиљаду година живе православни Срби и тиме чине да и ми можемо за себе рећи да смо медитерански народ и што је овај крај - крај Зетске епископије коју је основао нико други до Свети Сава. Радост је, дакле, велика, а утеха и инспирација утолико још већа. То је оно што нам даје снагу и дува ветар у леђа да можемо не само хватати се у коштац са изазовима које носи овај модерни свет и модерно смутно време, него да можемо између сцила и харибди свих могућих искушења увек долазити на суву грану, долазити до копна, до чврстог тла. Бог нам даје да увек не само има излаза и решења, него да увек узрастамо у Њему и препознајемо једни друге као оне који су једно тело и један организам, јер то чини једна вера и припадност једном те истом Телу Христовом.

Једно смо међу собом, али једно и са свим православним народима. То јединство је неразориво, јер је то јединство са Христом и Његов је дар. Силе ада не могу одолети том јединству, јер један је Христос, један је Спаситељ, један је Победитељ који трујумфује над злом, над ђаволом, над грехом. То сведочи и Бијела вековима. Зато је она давала многе велике синове који су красили не само наш народ и којима су се дивили многи, него који су красили нашу Цркву и чинили нашу Цркву да буде стожер истине, правде и љубави. Нећу помињати многе, боље их познајете, али сетићу се само Симеона Злоковића и многих Злоковића пре њега. Једном од њих Свети Петар Цетињски, када је походио Бијелу, даровао је крст који краси и данас храм у Бијелој, али је и понос и дика свих који живе у читавој Боки. Из истог корена и стабла је и свети Симеон Злоковић. Рекох свети иако није проглашен Сабором наше Цркве, али светитељ је сигурно по подвигу, по опредељености за Христа и за истину. У Карловачком владичанству, на просторима Хрватске, у најтежа времена после Другог светског рата, тамо где су безбројни православни Срби, поред других, страдали, своју веру и своје име засведочили својим животом и учинили да многа места, не само Јасеновац, буду часна трпеза, свето место нашег народа, дакле, у Владичанству карловачком епископ Симеон Злоковић је видао ране духовним уљем, духовним вином и духовним лековима и свог народа, али и припадника других народа. Да, заиста, Ваше Високопреосвештенство, он је био на крсту, али мирио је сваког човека појединачно са Богом. Најпре оне који су њему Богом поверени, припаднике свог народа и своје Цркве, али је исто тако ширио мир, љубав и разумевање, али не само пуку толеранцију која не значи још увек ништа, него љубав истинску и разумевање и у односу на друге људе, на припаднике хрватског народа и Католичке цркве. Зато је био поштован и међу многим људима из тог народа и те цркве. За нас је његов лик узор, подстрек, пример за углед и свети лик.

Ево, браћо и сестре, сабрали смо се да осветимо крст за подизање новог храма и заиста је то промисао Божји и провиђење Божје, као што је и све провиђење Божје у нашим животима и као појединца и као народа. За храм посвећен Сретењу Господњем! Има ли лепшег празника и лепшег догађаја којем се може подигнути и посветити храм, а има ли веће потребе нашем народу и нашим верницима од потребе сусрета и сусретања, не мимоилажења, не дистанцирања једних од других или, не дај Боже, супротстављања једних другима. Не! Диже се храм Сретења Господњег! Када је Пресвета Богородица донела Сина свог, Бога Њеног и нашег, у храм на четрдесети дан, старац Симеон је примио дете и рекао: Сад отпушташ у миру слугу свога Господе. Дакле, у овом храму - који ће, ако Бог да, сигуран сам брзо бити подигнут и бити предиван - биће место у коме ћемо се сусретати са Богом најпре, јер ако се са Њим не сретнемо сви наши сусрети бише бесмислени и празни. Штавише, неретко ће бити немогуће да се сусретнемо, јер сусрет није само да споља видимо, него баш као данас ми овде изнутра срцем и љубављу једни друге да пригрлимо. Тако сте ви данас пригрлили мене, оног који је на месту патријараха и архиепископа пећких, карловачких и београдских, као што сам и ја, сигуран сам да то осећате и верујете, и вас пригрлио. Дакле, овде, у храм Сретења Господњег долазићемо да се загрлимо са Господим, јер смо са Њим већ загрљени, али доћи ћемо и да кажемо амин Његовом загрљају и да нас Он оспособи са можемо из Његовог загрљаја једни друге загрлити, јер православни Срби су увек били народ загрљаја, јер су Христови. Никада никог нису искључивали и нема те мањине где је православни Србин већина да нема и не ужива као и већина. Одувек је тако било. Овде, дакле, загрливши се са Господом, грливши се међусобно, ми православни Срби, оспособљени благодаћу Божјом да примимо Божји загрљај, дариваћемо га међусобно да бисмо били способни да га дарујемо свима не гледајући на то ко је ко, ком народу припада, па и којој вери припада. Зато ово место треба да буде сабориште и место загрљаја нас са свим људима, јер ако желимо мир, радост и слогу између себе, па како ћемо моћи да имамо мир ако мир нема онај који је поред нас, како год он себе звао и како год се Богу молио.

Нека би Господ дао да овде, на ово месту, благословом вашег Митрополита долазите и примате загрљај Божји, Њега грлите, грлите једни друге увек имајући места у свом срцу да примите сваког, да вам срце буде простор који има само улаз а нема излаза, да ко је год дошао да у њега нађе свој дом, своје станиште, топлоту и умиљење да остане ту, јер то ће бити показатељ и доказ да је сусрет са Богом сусрет и загрљај у коме сви ми заувек остајемо.

И још осветисмо овај крст као почетак зидања храма радујући се, то морам да кажем, и чињеници да сте овај предивни крај, где се сусрећу море и камен, украсили велелепним крстом да он буде знак, знамење и подсећање да је ово духовна земља Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, да је ово земља љубави, ширине, радости и лепоте. Зато, нека би Господ дао да се што пре нађемо на освећењу храма и да грлећи се међусобно, појући Трисвету песму Једном у Тројици Богу, носећи крст свој и  васкрсење, увек Њега, Победитеља и Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа славили са Оцем Његовим и Духом Светим сада, и увек, и у векове векова. Амин! Живели! Нека Вас све Господ благослови!