Двеста година од рођења Враћевшничког духовника и просветног добротвора

Богословија Светог Саве, Задужбина владике Вићентија, Народни музеј Шумадије и Музеј Рудничко-таковског краја пoводом две стотине година од рођења eпископа Вићентија (Красојевића) организују 9. октобра 2024. године у холу Богословије Светог Саве у Београду изложбу о животу и делу тог великог јерарха Српске Цркве. Скуп посвећен знаменитом враћевшничком духовнику и просветном добротвору започеће служењем помена владикаи Вићентију са почетком у 15.30 часова, а затим ће бити одржано свечано отварање изложбе.

Ове године обележава се две стотине година од рођења блажене успомене Епископа ужичко-крушевачког (жичког) Вићентија (Красојевића).  Молитвено и  различитим културним програмима обележава се јубилеј овог великог српског духовника. Блаженопочивши Владика изданак је старог српског монаштва, епископ, мецена и задужбинар. Био је и члан Српског ученог друштва (академик). Централна прослава  ће се одржати у новембру у Галерији науке и технике САНУ.

У складу са тим формиран је почасни одбор за прославу у следећем саставу: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник; Јевђа А. Јевђевић, управитељ Задужбине, потпредседник; Никола Селаковић, министар културе; проф. др Зоран Кнежевић, председник САНУ; проф. др Драган Станић, председник Матице српске; проф. др Владан Ђокић, ректор Универзитета у Београду; Александар Шапић, градоначелник Београда; Дејан Савић, диригент, саветник Председника Републике; мр Јадранка Јовановић, народни посланик, члан Одбора за културу и информисање; Матија Бећковић, књижевник, академик; протођакон мр Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; мати Ксенија, игуманија манастира Враћевшнице; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, професор Црквеног права; др Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве; Милош Јуришић, директор Народног музеја Шумадије у Крагујевцу; Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу; протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, професор Богословског факултета у Либертвилу, САД; доц. др Адам Софронијевић, директор Р.ј. Србијамарка Поште Србије; проф.  др Дарко Стојановић, свештеник, помоћник директора Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију.

Духовно чедо првог српског митрополита

Вићентије Красојевић је рођен октобра 1824. године од благочестивих родитеља оца Ђоке и мајке Петрије  у Горњој Црнући, месту које је до 1818. било прва српска нововековна престоница. У време његовог рођења конак у Црнући је имао статус једног од четири кнежева двора, а дворски кнез је био Георгије (брат Вићентијевог деде Красоја). Породица Красојевић је била у најближем пријатељству са породицом кнеза Милоша. Претпоставља се да је Вићентија крстио сам архимандрит враћевшнички Мелентије који се сматра његовом духовном оцем. Мелентије Павловић, који је касније био први поглавар Српске Цркве, малог Вићентија је одвео у оближњи манастир Враћевшницу да учи школу. У манастиру се описменио и заволео монашки живот и одлучио да живот посвети Богу и роду.

Игуман и архимандрит

Закалуђерио се 1844. и рукоположен је за ђакона 1846. године. Као ђакон одлази у Београд где завршава два разреда Богословије. У чин јеромонаха рукоположен је 30. септембра 1846. године од Епископа ужичког Никифора (Максимовића). После Светоандрејске скупштине и повратка Обреновића на власт, постављен је за игумана 1859. године. Исте године, 25. децембра, кнез Милош га одликује златним крстом Светоандрејске скупштине. Радио је на прикупљању и преписивању народних старина и архивских докумената, а библиотеку манастира Враћевшнице умножио је и уредио, па је временом постала једна од најцењенијих у Србији. У манастиру је основао и галерију слика у којој је било и неколико икона и слика с краја XVIII и почетка XIX века. Већи део галерије чинила су дела Ђуре Јакшића, који је на његов позив боравио у манастиру и насликао портрете свих српских владара и историјске композиције из Првог и Другог српског устанка. Од ових слика сачуван је само портрет кнеза Милоша. Библиотека и галерија изгореле су у пожару који је захватио манастир 1920. године. По налогу кнеза Милоша спровео је велику обнову манастира Враћевшнице, а посебно манастирске цркве. Са јужне стране манастирске цркве 1868. године почео је да гради конак данас познат као Вићентијев конак, који је изведен као велика двоспратна зграда са звоником слична палатама мађарских великаша. Уредио је и унапредио манастирску економију и манастир је уздигао у сваком погледу. Оно што је у Србији Немањића била Студеница у Србији Обреновића постала је Враћевшница. Био је у то време највећи духовник тог краја и народни првак. После убиства кнеза Михаила 1868. године изабран је за народног посланика. Његов рад није остао непримећен и Црква га је унапредила у чин архимандрита 1871. године.

Епископ

После смрти владике Јоаникија (Нешковића) 1873. године изабран је једногласно од Архијерејског Сабора Српске Цркве за епископа Епархије ужичке (данас Епархија жичка). Као епископу резиденција му је била најпре у Карановцу, данашње Краљево, а касније у Чачку. Титула му је била Епископ ужички и Епископ ужичко-крушевачки. Епархија која му је била поверена била је једна од најстаријих и најутицајнијих епископија Српске Цркве. Установио ју је сам Свети Сава, оснивач Српске Цркве. У њој се налазе царске лавре Студеница и Жича, где је било седиште Српске Архиепископије. Као епископ био је више година председник Апелаторијске конзисторије Српске митрополије и најближи сарадник великог митрополита Михаила. Волео је културу и уметност, а поштовао просвету, вероватно из разлога што није имао велико формално образовање. Био је добротвор и мецена Ђури Јакшићу, а помагао је и Вука Караџића и Јована Јовановића Змаја. Био је помажући члан Друштва за пољску привреду и академик (члан Српског ученог друштва). У последњој години његовог живота десио се сукоб Српске Цркве са аустрофилском Владом Милана Пироћанца. Због противљења Закону о таксама којим су биле предвиђене таксе за службе и акта црквених органа, кнез Милан је разрешио дужности митрополита Михаила. Епископ Вићентије је до задњег часа био бескомпромисан и храбро је стајао на бранику одбране права Српске Цркве и законитог Митрополита. Као доследни бранитељ вере и Црквених догми, упокојио се 15. марта 1882 године у Београду. На опелу одржаном у Саборној цркви чинодејствовао је епископ Мојсеј у присуству краља Милана, краљице Наталије и скоро целе владе, а затим је његово тело испраћено у Враћевшницу.  Сахрањен је у припрати манастирске цркве у Враћевшници преко пута гробнице митрополита Мелентија Павловића.

Задужбинар

Сву своју имовину завештао је за просветне циљеве. По његовој жељи основана је задужбина за школовање његове фамилије, деце из његовог места рођења и најзад из целе Србије. Од новца који је оставио у Управи фондова подигнуте су нове Задужбинске зграде на његовом плацу поред његове Београдске резиденције. Зграде су даване под закуп, а од прихода су стипендирани питомци. У зградама су биле смештене: Београдска богословија, Краљевска српска државна штампарија, Библиотека Правног факултета и Академија ликовних уметности. Зграде задужбине су национализоване 1958. године. Задужбина је стипендирала бројне државне званичнике од којих си неки били банови, велики жупани, народни и краљеви посланици, срески и окружни начелници, професори, адвокати, лекари, учитељи, официри... Многи од њих су и сами били задужбинари и велики добротвори Српске Православне Цркве. Интресантно је да је Вићентије васпитавао и описменио Вићентија Васића, оца академика Драгише Васића, а познавао је као младе и два великана српске културе и науке: Милана Ракића, песника и дипломату (са чијим оцем Митом и дедом Миланом Ђ. Милићевићем је био близак пријатељ) и Мику Петровића Аласа, математичара (са чијим је оцем и дедом протом Новицом Лазаревићем био такође велики пријатељ). Задужбина владике Вићентија је обновила свој рад 15. марта 2014. године на скупштини потомака стипендиста одржаној у Парохијском дому храма Светог Саве у Београду. Ове године се у САНУ прославља и 150 година од рођења српског византолога, академика др Владимира Петковића, који је био стипендиста Задужбине владике Вићентија Красојевића чију двестагодишњицу славимо. У новембру у Уметничкој галерији САНУ и Галерији науке и технике САНУ биће одржане изложбе о ова два велика академика.

Духовна деца епископа Вићентија

Манастир Враћевшница је дао српској нововековној историји више од десет епископа и једног митрополита. То је пропорционално величини овог манастира импозантан број. За свог кратког владичанства Вићентије је замонашио три вредна монаха који ће касније као архијереји оставити леп траг у нашој црквеној историји. То су митролити Викентије (Крџић) и Нићифор (Перић) и епископ Мелетије (Вујић). Митрополити Викентије и Нићифор су мученички страдали за веру и канонизовани од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за светитеље. Изображени су на икони Светих мученика сурдуличких.

Благородна породица епископа Вићентија

Из фамилије Красојевић потекао је велики број монаха и свештеника. Поред осталих: Епископ шабачко-ваљевски Михаило (Урошевић), унук Вићентијеве сестре Анице, игуман манастира Враћевшнице и старешина Српског подворја у Москви; игуман манастира Раванице и Боговађе Данило (Урошевић), син Вићентијеве сестре Анице; свештеник Михаило Красојевић, син Вићентијевог брата Сима; јеромонах Јоаникије (Лазаревић Красојевић), вишегодишњи намесник манастира Враћевшнице, брат од стрица владике Вићентија; протојереј Љубинко Јеремић, унук Вићентијевог брата Милосава, председник Духовног суда, први уредник Гласа Цркве.

Извор: Задужбина владике Вићентија Красојевића