Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 18. октобра 2024. године на доксологији у храму Успења Пресвете Богородице у Осеку


Владико, у Христу брате и саслужитељу, боље Вас нашао! Боље нашао и све вас, браћо и сестре, овде у овом предивном граду, благословеном граду крај Дунава, у овом пољу осечком које је благодаћу Божјом испуњено и кроз векове даје богате духовне хришћанске плодове - плодове многих народа, плодове различитости, плодове различитих цветова и латица које се сабирају и сажимају у један јединствени Богом благословени букет који собом потврђује и пројављује истину да је Бог љубав, да је Бог онај који дарује богате и предивне дарове људима и који са њима благодаћу својом и присутношћу сарађује да они буду спасоноси и место потврде да је Бог Алфа и Омега, да је Он почетак и крај, да је Он смисао и пуноћа сваке душе живе без обзира како она изгледа и како се она зове.

Благословен је овај град, благословен је овај крај за све људе, за сваког човека, благословен је вековима и за наш православни српски народ који је као и свугде где је долазио и докле је досезао, као почетак и корен свог настањивања и као стабло и круну и крошњу свога живота, подизао светиње. Где год да је дошао наш народ подизао је светиње у славу Божју. Таква је светиња и ова посвећена Пресветој Богородици, трећа по реду у овом граду. Светиње готово по правилу, кроз сциле и харибде историје пролазе искушења и страдања заједно са својим народом или - народ са својим светињама пролази кроз сциле и харибде искушења, испита и страдања. Тако и ова светиња, тако и наш народ и овде и другде, био је на испиту, на искушењу, на страдању - на крсту. Крст носити нама је суђено, вели песник. Наравно да он, обраћајући се своме православном српском народу, најпре мисли на свој народ, међутим и сваком народу и сваком човеку крст носити је суђено у сваком моменту и у сваком тренутку.

У сваком часу сваки човек је носилац највећег дара Божјег који се зове слобода. Најпре слобода да се определи да ли је са Богом и за Бога, или је мимо Њега и против Њега. И зато је сваки тренутак управо као тренутак пројаве човекове слободе и тренутак крста и испита и испитивања. Тако и храм Божји уписан и сазидан у знаку крста јесте место на које смо позвани да се сабирамо, да донесемо свој крст и учинимо га крстом Христовим. Крст носити - суђено је сваком човеку, само је питање да ли ће тај крст бити спасоносан или ће бити погубан. Биће спасоносан онда када све оно што јесмо, што мислимо, говоримо и чинимо, везујемо за Христа и за Његово Јеванђеље. Истовремено, када је све то израз Христовог Јеванђеља и потврда његова, практична и конкретна, не само својим опредељењем, него и својим животом. А онда када хоћемо изазове и искушења и страдања, на крају крајева и узлете и успоне и успехе, да одвојимо од Христа, да оно што је наш крст оставимо мимо Христа, онда макар и успешни били, пре или касније показаће се да је то промашај.

Храм као место крста, али и Васкрсења Христовог, постоји да бисмо се сабирали у храм, да бисмо долазили у храм, да бисмо, да проширим владико Вашу мисао, ако хоћемо да градимо мостове, најпре изградили темељ, изградили путеве међу собом и једни до других. Апстрактна ће и готово неостварива бити наша жеља о изградњи мостова и разумевања са другим, другачијим и наизглед различитим, ако не можемо међу собом да општимо, ако нисмо међу собом једно у Христу, једно у добру, једно у врлини, не једно у било чему и, не дај Боже, једно у злу, једно у мржњи, једно у греху. Ако смо једно у добру, у врлини, у љубави, једно у Христу, једно у Јеванђељу Христовом, онда је то благословено и онда је то наше јединство чврсто, нераздвојиво, без комплекса спремно и способно да успоставља комуникацију. Данас се то каже дијалог или се каже да гради мостове са другим и другачијим.

Браћо и сестре, зато постоји храм. Не да би био простор у који бежимо од овога света, не да бисмо долазили овде да бисмо кукали само и искључиво. Наравно, и заплакаћемо, и запевати, и заиграти, унећемо свет, све оно што наше и што носимо на својим плећима у овај храм да би то добило Христов печат, да би добило смисао, да би добило снагу. Зато  се и ја данас радујем и где год да идем и да год да срећем православни наш народ, испуњен сам благословом Божјим. Али морам да кажем да сам посебно емотивно, додатно дирнут када долазим у ове крајеве где сам провео немали број година и практично на овим просторима знам и испите, и искушења, и изазове свих људи који овде живе. Истовремено још боље познајем дубину глади и потребе за Богом, за Христом и за заједницом у љубави са човеком, ко год он био и како год се он звао. Од свих и са свих страна и код свих то постоји. Да није тако, био би бесмислен овај свет и овај живот, а да јесте тако ми хришћани знамо јер смо створени по слици и прилици Божјој, по слици Христовој који је Бог љубави и оставио је да нам љубав буде закон нашег постојања. Тај закон је да читавим својим бићем покажемо љубав према Богу, то значи да се отворимо за реч Христову, за реч Божју, да она буде наш живот, али и то да читавим својим бићем покажемо љубав у односу на ближњег, а сваки је икона Божја, сваки је ближњи.

Посебно се радујем јер знам и потребе али знам и благослове и привилегије и предности које можда не постоје на другим местима. И наравно, и лично, нећете замерити што ћу поделити са вама још једну емоцију, а то је да сам долазио у овај град и као младић. Овде је живео мој стриц, он се упокојио. Један део његове породице живи у Истри, а други део породице живи у Немачкој. Долазио сам и у овај храм и овде се молио Богу и причешћивао. Добро се тога сећам. Зато сам радостан што сам данас са вама, што имамо прилику да се заједно молимо Богу, да видимо лица једни других, да се загрлимо у љубави Христовој, да певамо песму: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља. Нека буде мир, радост, слога, јединство, разумевање у нашим срцима пре свега, у срцу свакога од нас, а онда и у срцима свих људи, да бисмо онда могли да препознамо да је и Бог са нама! Живели, нека све Господ благослови. Амин!