Интернет и разне друштвене мреже све више постају платформа за одређени облик црквеног мисионарства. Све је више оних свештеника који преко својих канала и профила на интернету проповиједају широком и разноликом аудиторијуму. Одавно се интернет користи за потребе ширења црквених проповеди и разних верских, духовних садржаја и тачно је да може да буде погодно средство за оно што мисија Цркве у себе укључује. Међутим, у свему томе и те како постоје и опасности, како по сам карактер црквене мисије, тако, а још и више, по самог мисионара.

Данас је, као што знамо, могуће да конзумент интеренета једним кликом започне виртуелну туру кроз неку од великих хришћанских светиња, или да се укључи у пренос Литургије, да послуша проповед неког од угледних духовника, прочита тумачење Јеванђеља итд. Ово није само по себи штетно и чак може да буде подстицајно за онога који жели да научи више о православној вери. Штетна последица која из тога проистиче јесте релативизација црквене проповеди. Тежња да се глас Цркве пробије у шаренилу информација у свету друштвених мрежа каквим их данас видимо, чини да реч Цркве заправо постане тек један од производа који су лако доступни на глобалној „интернет-пијаци“. Дакле, све оно што би иначе изискивало од човека благословен труд и жртву,  сада постаје доступно било где и било када. Тиме се не само обесмишљава значај присуства у храму као богослужбеном месту где је једино могуће сјединити се са Богом у тајни Причешћа, већ и једно од основних начела Цркве и црквеног живота – саборност.

Присуство појединих свештеника на друштвеним мрежама који нерасудним избором тема и начином проповеди који је наизглед црквен, а у својој суштини је супротан духу Цркве, у последње време профилише једну групу „свештеника-инфлуенсера“ који нажалост нису често ни свесни чињенице да такав вид проповеди лако прелази у самопромоцију. На тај начин они постају својеврсне интернет-звезде које задобијају велики број пратилаца, виртуелна „паства“ почиње да их посматра све више као духовне „вође“, док се онај задатак који сваки мисионар и проповедник треба да има – да људе приводи Христу – занемарује и заборавља. Неретко су теме на које такви свештеници дају свој суд и из сфере политике, што само по себи води ка ризику сврставања у одређене таборе и тиме директно противречи позиву Цркве да сви једно буду у Господу. Када свештеник постане активни учесник расправа о друштвеним и политичким питањима које чине да изгуби разумевање онога што треба да чини садржај његовог обраћања народу, он заправо чини више штете него користи.

Често се може чути аргумент да су црквени пастири дужни да мисионаре на интернету јер је то поље где небројене пошасти заводе људе, одвраћајући их од хришћанске вере и пута спасења. Одоговор на то је много пута потврђена истина да аутентична, истинска пастирска проповед, ако је утемељена на вери и молитвеном подвигу онога који проповеда, благодаћу Божјом налази пут до људских душа. Велики проповедници Цркве, попут Василија Великог или Јована Златоуста, нису одлазили у паганска светилишта нити на тргове да би тамо проповедали, него су своје најлепше беседе, којим се и данас хране хришћанске душе, произносили са амвона, у храму Божјем, на светом богослужењу.

Разуме се да све ово не значи да интернет треба нужно да буде одбачен као штетан и непотребан када је питању ширење црквене мисије. Напротив, постоји значајан број оних емисија и садржаја који су израз пастирске црквене бриге, те је њихов формат као и избор тема на које се говори проверен и добро промишљен. Корисно би било да у том погледу Црква контролише ток и начин те врсте мисије, – што је и наложено актом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве из 2021. године – да би у првом плану било не лично мишљење проповедника већ јеванђелска наука Христова, по речима апостола Павла: „Не проповедамо себе, него Христа Исуса…“ (2. Кор. 4, 5). Према речима једног савременог духовника, “православно мисионарење не представља „лов на душе“ у којем је важна количина обраћених по било коју цену, већ сведочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења. Постићи такав квалитет и адекватност могуће је само на један начин: било који мисионарски рад треба да буде праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу сопственог срца од страсти и довођењу свог живота у сагласност са Христовим заповестима.“ Често бива потврђено да је за људе у одређеним духовним искушењима потребније и благотворније да буду искрено саслушани, него да се обаспу многим саветима. Расудити шта је потребно у појединачном случају, могуће је једино у личном контакту са паством, што је тешко изводљиво путем друштвених мрежа. Другим речима, потребно је да свештеник буде онај који ће да прати и да брине о својој пастви, а не да се труди да сам буде што више праћен. Број пратилаца одређеног канала који води свештеник истовремено подразумева и велику одговорност за оно што ће се изрећи, нарочито стога што међу слушаоцима има оних који су утврђени у вери али исто тако и оних који су тек почетници.

Проповед у храму је по свом карактеру сасвим другачија од оне на друштвеним мрежама, превасходно зато што храмовна проповед не укључује дискусију, приговоре или негативне коментаре. Када се, међутим, на друштвеним мрежама свештеник сам упусти у дискусију, те реагује оштро и непримерено на негативне критике или се укључи у коментарисање дневнополитичких или ванцрквених збивања, доводи до тога да се изгуби смисао проповеди. Такође, поједини свештеници који стекну популарност на интернету, са нелагодом подносе опадање популарности која неминовно долази. Та болна перцепција да се публика смањује, понекад наводи свештенике да се непримерено понашају у информативном простору.

Не треба заборавити да су дигитални медији производ “овога света“ и као такви имају своја правила са којима црквени пастири не треба и не смеју увек да се сагласе, нарочито онда када су она супротна хришћанском светоназору. Стога би у данашњем времену, када је веома тешко сачувати исправан поглед у мору разних информација и садржаја на друштвеним мрежама, наступ свештеника требао да буде пажљиво одмерен, поткрепљен благословом Цркве и у складу са њеним духом и учењем.

Извор: mitropolija.com