Патријарх Порфирије: Наш живот саобразимо речи Божјој, Јеванђељу и заповестима Његовим

Објављено 05.01.2025
Беседа Његове Светости Патријарх српског г. Порфирија одржана 5. јануара 2025. године на светој Литургији у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Старој Бежанији.

У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, свака реч из Јеванђеља јесте реч Божја, реч Христова. Из сваког јеванђељског одломка који читамо на Литургији ми заправо, опет и опет, имамо прилику да чујемо неку од тајни наше вере, неку од страна које су истовремено и путеви који низводе Бога међу нас, али истовремено узводе нас Богу. И данашњи одломак из Матејевог Јеванђеља на први поглед можда звучи необично, можда и сувишно, и неретко се питамо шта хоће да нам каже. Ми људи имамо искушење да Бога образујемо, да Га правимо по својој слици и прилици. Уосталом, тако је и формулисао, наравно погрешно, однос човека према Богу један од великих научника 20. века. Међутим, рекао је истину у смислу да заиста ми понекад, изражавајући жељу да Бог чини оно што бисмо ми хтели, чинимо да заправо Бога формирамо по својој слици и прилици, а створени смо ми по Његовој. Требало би да буде обрнуто: не да ми Бога саображавамо својим потребама и својим концептима живота, који су по правилу последица греха и који су острашћени, него смо позвани, имамо шансу - и то је благословени пут наш и наша нада - да се ми саображавамо лику Његовом, да се саображавамо речи Његовој, Јеванђељу и заповестима Његовим. Ми бисмо хтели да Бог чини оно што ми хоћемо, да чини Он и Тело Његово, Црква, наше скучене и ограничене планове, да наше жеље испуњава, да се поистовети са нашим појединачним циљевима, са циљевима једна групе којој припадамо или на крају циљевима једне веће групе, циљевима нашег народа. Наравно, све то може бити благословено и не мора по правилу бити погрешно, али мора увек бити део мозаика плана Божјег, мора припадати вољи Његовој и мора бити саображено речи Његовој, Јеванђељу Његовим, заповестима Његовим.

У данашњем Јеванђељу видимо да Бог није неко ко се дели, да се не поистовећује ни са ким појединачно нити са било којом групом, него гледа на целину, заправо на читав људски род. Бог је Бог свих људи, сваки човек је створен по слици и прилици Његовој, због сваког човека је дошао у овај свет и увек је на страни сваког човека, сваког појединачно и свих заједно. То да је Бог на страни сваког човека јесте нешто што је израз Његовог бића и Његове љубави, али истовремено, да ли ће постати нечија реалност зависиће од појединачног опредељења, од појединачног става, од тога да ли неко заиста види реч Христову и Његову заповест као правило живота и као закон по којем треба да живи, као закон који преображава, ослобађа и води у тајну Царства Божјег, у тајну вечности.

Бог, дакле, гледа на све људе и сви су позвани да буду Његова деца. Из Његове перспективе већ одувек то јесу. Зато у родослову који смо чули данас из Матејевог Јеванђеља, од праведног Авраама наводе се 42 колена која воде Рођењу Сина Божјег и сви они који се наводе у овом родослову припадају јеврејском народу, изузев четири личности. Штавише, то нису само обичне личности, то су личности које долазе из многобожачког света, али истовремено то су и жене. Дакле, у овој чињеници да изабрани народ, којег је Бог изабрао, треба да буде место и простор кроз који ће доћи Син Божји јесте благослов читавог људског рода и посебна улога тог изабраног народа. Али изабрани народ није неко ко је привилегован у односу на љубав Божју и није самом чињеницом да је он изабрани народ њему осигурано Царство Божје, него се у овај родослов уводе и жене које долазе из неверног народа, које нису из изабраног народа, да би се показало да је свима намењено Царство Божје, да Бог мисли о сваком човеку и да, да ли је неко рођен у изабраном народу, посебном народу или народу који је незнатан, у историјском смислу те речи безначајан или мало значајан, за Бога и за Царство Божје једнако је важан. Зато бира четири жене које не припадају изабраном народу, да и оне учествују у тајни припреме читавог света, читаве творевине људског рода за долазак Сина Божјег.

И још једна порука коју данас црпемо из одломка из Јеванђеља по Матеју које смо чули јесте истина да је наш Бог, Спаситељ Исус Христос, узео потпуну људску природу. С једне стране, у Јеванђељу по Јовану имамо чињеницу која нам се открива, да је Логос, Син Божји, Предвечни Син Оца, али и да у том смислу носи у себи пуну људску природу, а истовремено открива нам се да има и пуну божанску природу. А ево овде у Матејевом, да носи и узима пуну, потпуну људску природу. Дакле, Он је Богочовек. Оно што заправо јесте коначна порука оба ова Јеванђеља, али и празника Рођења Христовог који нам следи, јесте да је Бог помирио у Себи, у личности Сина који је постао један од нас, људску и божанску природу; да је поморио Бога и човека, да је спојио у једно створено и нестворено, да је оно што је неупоредиво ниже од Њега учинио равно Себи. Дакле, у празнику који нам следи Господ нам доноси мир. Доноси мир који у себи садржи и љубав, и заједницу, и братство, и праштање, и покајање, и милосрђе, и све христоподобне врлине. Доноси мир који није тек психолошко стање у којем ми контролишемо своје мисли, своје емоције, своје тело. То је мир који надилази сваку тајну, све што је створено, све што видимо и не видимо у овоме свету. Доноси мир Божји који је заправо сам Христос. Зато, браћо и сестре, као што је рекао апостол Павле у Апостолу који смо данас чули, вером ми можемо спознати ту тајну. Вером су до наших дана од постанка света пророци и светитељи Божји видели Бога, вером су чинили чуда, вером су побеђивали царства, вером су, једном речју, били оно што јесу.

Зато нека би Господ дао и нама да имамо веру светитеља Божјих, свих светих, како бисмо могли да се ми саображавамо речи Христовој, да растемо Јеванђељем Његовим, да живимо Јеванђељем Његовим и тако, упознавајући Исуса Христа Сина Божјег, могли да упознамо и сами себе и једни друге, а изнад свега да славимо Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, заједно са Оцем Његовим и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.