Другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, 8. јануара 2025. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио свету архијерејску Литургију у храму Рождества Христовог у Мојковцу. 

Велики и радосни празник Рођења Богомладенца Христа, који је слава храма у Мојковцу, честитао је владика Методије, поздравивши сабране сверадосним поздравом: Мир Божји, Христос се роди!

„Наздравље вам слава овог дивног храма у овом дивном и мученичком граду, сви ми који смо се овде сабрали са свих страна, понајвише из Мојковца, да нам благодат Божја овог празника и ручице Богомладенца нас благослове и закриле, да нас уразуме и дају нам снаге да будемо људи. Сећамо се данас Пресвете Богородице, Црква је празнује, Њен Сабор као Оне најзаслужније кроз коју је испуњен домострој спасења људског, замишљен још у превечном плану Божјем, пре стварања света. Онај којег је пре данице родио, каже песма, Господ се заклео и није се раскајао да ће све учинити да спаси род људски, јер нам је послао Сина свога који је јереј, свештеник во веки по чину Мелхиседековом, тако каже песма литургијска на малом входу.

А онда, као што то увек бива када дође светлост у овај свет, покушава тама са свих страна да ту светлост угуши. Мали Христос кад се родио, не у дворима царским, великим дворанама, у свили и кадифи, него је изабрао пећину хладну и јасле да у њима повијен буде и да тиме покаже коме је дошао. Дошао је свима, а понајвише сиротима, уцвељенима, маргинализованима који су на рубу оквира друштвеног и социјалног живота. Пастири су Га први видели, а мудраци са Истока, који нису били Јудеји, из изабраног народа тражили су Га и њима је било јављено кад ће се родити, а по анђелу који их је водио, тој звезди витлејемској дошли су пред пећину да Му се поклоне и тиме Му се поклонило целокупно човечанство кроз те људе, сви друштвени слојеви, и пастири, и мудраци и богати људи. И ангели су певали песму: Нека је слава на висини Богу, а на земљи мир, да једном напокон буде и међу људима благовољеније, добра воља, љубав и милост да завлада у нашим односима“, беседио је Његово Преосвештенство.

Додао је да они цареви који се зацаре у свој својој сили, у сваком времену, па и у ондашњем, тражо је да види који је то цар о коме говоре ти мудраци са Истока и проповедају да се родио.

„Тражио је да види који је то који се родио да га не би угрозио и да га не би са тог његовог положаја силе, моћи и земљаске власти уклонио. Кад је јављено, као што знате у Јеванђељу пише, мудрацима од стране ангела да се врате другим путем у своје земље, да не кажу Ироду где је тај мали цар који се родио, јер је он то тако њима рекао да би му се, тобоже, и он поклонио, онда је Ирод кад је видeо да су га преварили мудраци и да га нису обавестили где је тај мали цар, распитавши се, побио и поклао сву децу од две године и млађе, да би међу том покланом децом заклао и тог малог цара кога се бојао. И, као што увек то бива кад се дигне сила овога света да протера светлост и оно што је божанско у људима, та света породица, а тај спомен на данашњи дан се опомињемо, побегла је у Египат из Израела, данашње Палестине и тамо су били неколико година. Онда, опет, по јављању анђела, вратили су се у Јудеју, па отишли у Галилеју јер је, кад је умро тај опаки цар Ирод, на његово место Архелај син му се зацарио, који је по злу једнак оцу био. Зато је Јосиф одвео породицу на сигурније место, у Назарет у свој дом и тамо наставио да живи да би се испунило и оно у Писму што је писано да ће се, иако у Витлејему рођен, Назарећанином назвати. Увек је то било кроз историју, сваког народа земаљског, па и овог нашег да, када год, дође нека сила са стране да погази ону светлост божанску у једном народу, тако се десило и оних дана којих се ми данас опомињемо у Првом светском рату када је Аустроугарска сила најала да згази мали српски народ који јој се нашао на путу за остварење њених империјалних циљева и интереса. Ти мали људи, који су били мали само по богатству и по броју, али велики по томе што су следили за великим делима и за великим Богом, за правдом и истином, као што је један песник рекао: Они су били заточници слободе и вере, нису могли тога да се ослободе, нити су хтели и стали су на пут тој огромној империји овде, у овом граду, у овим странама и брдима око нас и задржали их колико је било потребно да би света породица отишла у свој Египат, то јесте српски целокупни народ са својим краљем и војском избегао преко Албаније у слободније крајеве док не прође, док не умре Ирод па да се поново врате у свој дом“, навео је епископ Методије.

Све, по речима владике Методија, има дубоку симболику, сваки живот појединачно, наше заједнице и народа, једним делом, осликава Христов живот.

„Осликава га у оној мери у којој ми за Њим идемо и у којој мери Његове заповести испуњавамо и постајемо једно с Њим. Онда када се наш народи идеолошки делио, у скоријим временима, и у оним, у Другом светском рату па све до данашњег дана, запамтите, увек је, без обзира на којој се страни нашао у тим поделама, једнако страдао. Када су били партизани и четници, партизани су издани били од оних који их је водио, Тита, а четници били издани од оне краљеве владе у Лондону, једнако су страдали. Мој ђед, који је био четник, једнако је био у логору немачком као што су били и Срби који су били у партизанима убијани од фашиста и у фашистичким логорима завршавали. И после рата, једнако су Срби, који су издани од титокомунизма били, завршавали у другим логорима, Голом отоку и другим казаматима и увек страдали само због тога што су били Срби, колико год то они знали или не знали, носећи у себи оно семе и ону клицу и светлост својих предака коју су посисали мајчиним млеком и наследили живим отачким предањем“, казао је епископ Методије.

То се дешава, констатовао је он, дешава до данашњег дана.

„Запамтите, када год ми одступимо од духовне заједнице која нас је родила, тада престајемо да будемо и да се зовемо оним именом којим су се звали наши преци. Иако неко мисли да је то само данас, нека политичка флоскула или престројавање или преструктурирање, то је пуно дубља духовна категорија која нема везе са овим идеолошким и политичким размирицама које хоће да нам потуре као да се само на томе заснива наше опредељење. Ако тога не будемо свесни и ако се не опоменемо наших предака који су управо то бранили овде, на овим брдима и падинама, и добили су ту битку, јер су остварили свој циљ – сачували су слободу која је дошла коју годину касније и сачували су своју веру и сачували су своје име. Нису постали неко други, остали су они какви су били њихови преци, наши преци и оно што су добили у наслеђе предали су нама. Ми немамо право да се с тим играмо. Ни оно што смо примили, ако не можемо да умножимо, да преобразимо и још више осветламо божанском благодаћу и да предамо другим генерацијама, не смемо да то погазимо, јер то су чували они који су животима својим платили цену те слободе и вере истинске православне коју носимо и имена нашег којим се дичимо. Овај празник да нас осветли, умудри, да не клонемо духом, јер је и Бог као младенац бежао од Ирода, враћао се, није одустајао, проповедао народу, распет и поруган био, а онда погребен и васкрснувши вазнио се и сео са десне стране Оца у телу човечијем. Никад се не би творевина Божја, која је кроз друго лице Свете Тројице, управо кроз Христа који се оваплотио, је створена јер све што је створено Њиме је и кроз Њега створено и све што је постало ништа није постало а да кроз Њега и Њиме није постало. И Он је ушао у своју творевину и постао један од нас да би се то тварно и човечанско у Његовој личности спојило и сединило са божанским“, поучавао је владика Методије, закључивши:

„Другог начина није било, нити га може бити да се божанско и тварно,човечанско сједини осим у лику Христовом. Зато је Он једини Спаситељ, једино се кроз Његов лик можемо спашавати, а Он није постао богочовек, један од нас, само привремено, за одређено време да би нас спашавао, него на сву вечност и као такав сео са десне стране Бога и Оца на престолу небеском да би показао наше назначење и предодређење шта је нама Бог назначио и предодредио какви треба да будемо. Срећан вам празник, још једном, нека овај град Богомладенац и Његова благодат, Мајка Божја преобразе да буде најлепши град у свом овом простору, у овој земљи и шире, да будете пример свим другим градовима какав треба и заједница и град да буду и да будете достојни потомци својих славних предака“.

На крају Литургије је служен мали помен јунацима Мојковачке битке и сердару Јанку Вукотићу. Мали помен је служен и код споменика јунацима Мојковачке битке.

Извор: www.eparhija.me