Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 12. јануара 2025. године на светој Литургији у цркви Преображења Господњег на Пашином брду у Београду

Мир Божји - Христос се роди! Браће и сестре, ево нас у недељи после празника Рођења Христовог. У недељи после Божића још увек смо обасјани лепотом, радошћу и смислом празника Рођења Христовог. „Мир Божји“ јесте поздрав који упућујемо једни другима на дан Божића. Мирбожење јесте обичај који постоји у нашем народу, који се састојао у томе да домаћин изађе на раскрсницу насеља у којем живи и да, поклањајући се на све четири стране света, упућује речи: „Мир Божји - Христос се роди“. На тај начин он отвара своје срце и своју душу за мирење са сваким са којим евентуално има неки неспоразум, упућује речи „Мир Божји“ тражећи опроштај и праштајући свима све.

Божић је празник којим је запечaћен наш народ од најранијих времена свог живота на овим просторима, а уобличио нас је тим празником једанпут заувек највећи у нашем роду рођени, Свети Сава, који је једанпут за свагда учврстио и утврдио курс и смер живота нашег народа, а то је курс Христов. То је живот у складу са празником који се зове Божић. То је пут који нас води напред, али и ка више, увис, ка Царству Небеском. Истовремено, то је пут којим реч Христова, Јеванђеље Његово, Његове вредности силазе међу нас и обликују нас кроз векове да бисмо били оно што јесмо данас.

Дакле, Божић је оно по чему се ми препознајемо међусобно и по чему нас виде, гледају, посматрају и оцењују други људи. Тај Божић, вера наша у то да је Син Божји постао човек, види се на сваком делу, на свим обрисима стваралаштва духовног и културног нашег народа. Толике светиње кроз историју су дизане, зидане, да би биле место сабирања и молитве, али истовремено данас јесу наш понос, али и вредност која припада читавом културном свету и зове се културно наслеђе читавог света.То су наши манастири, али и свако друго стваралаштво. Шта год да узмемо, од песме, књиге, речи, свега што је створио наш народ, све то носи на себи знак Рођења Сина Божјег.

Ево, славећи тај празник још увек, радујући се доласку Сина Божјег међу нас, Бог нам открива кроз своју реч, кроз Јеванђеље, каква је Његова улога и ко је Он међу нама. Истовремено, открива нам какав ће пут и које ће место Цркве, као Тела Његовог, бити у свету. Већ по рођењу, када се родио у јаслама, јер не беше места у гостионици да се породи Пресвета Богородица, тј. није било места за Сина Божјег да се роди тамо где се рађају и други људи, у топлом и заштићеном простору, него и пре рођења, на неки начин, изгнан из оквира живота свих осталих људи, Он се рађа у јаслама. Рађа се тамо где живе животиње и, иако је љубав по својој суштини, иако из љубави долази међу нас, бива изгнан и одбачен. Они који су га препознали као Спаситеља и пошли да му се поклоне, мудраци са Истока, обавестили су Ирода, који је био власт у тадашњој Јудеји, да ће се родити Цар јудејски. И овај, као и многи припадници изабраног народа, у тој речи су разумели да се рађа земаљски цар. Разумели су да долази неко ко је владар од овог света, који има силу и моћ, војске и снагу да покорава друге себи, да осваја многе просторе и многе земље. Ирод, дакле, разумевши у томе да долази неко ко ће њему узети власт, његов супарник, одмах је чувши да се рађа Цар јудејски одлучио да Га убије. И, ево, видимо да бежи одмах по Рођењу у изгнанаство, тј. Његова Мајка Марија и Јосиф одлазе у Египат да би избегли мач убице. У том догађају, као и у догађају Рођења Сина Божјег, открива се, браћо и сестре, суштина доласка Бога међу нас. Најпре, све оно што је следило после Рођења, одрастања, а онда и чињење многих чуда, па одлазак у Јерусалим где је дочекан са хвалом и са песмом, јер су такође они који су Га дочекали очекивали цара земаљског, па када су видели да није реч о земаљском цару, да неће они заједно са њим владати, они који су му клицали „Осана“ само после неколико дана су клицали „Распни Га“.

Господ је, браћо и сестре, дошао не да буде владар силни и моћни, не да би они који су Његови следбеници, који припадају Његовој војсци, тј. који су делови, удови, чланови Цркве Његове, Тела Његовог, владали светом, него је дошао да нас позове на унутарњи преображај. Дошао је да покаже да нисмо створени да бисмо живели осамдесет, сто или не знам колико стотина година, него да смо створени за вечност, за Царство Његово и да у вечности која се већ овде и сада оприсутњује кроз Цркву Његову владају друга правила и други закони. Влада један једини закон, једино правило, а то је љубав, као и да онај који узме крст свој и пође за Христом, тј. који се определи се за љубав према Богу и према другом човеку, независно од било каквих спољашњих околности неминовно носи крст и мора бити на крсту распет. Мора се одрећи било које врсте вредности од овог света, као „бога” уместо Бога, „христа” уместо Христа, тј. мора разумети да само када је у загрљају Христовом и када је Христос централна тачка у његовом живот и остале димензије и остале тачке у његовом животу добијају свој смисао, своју пуноћу, добијају своје право место.

Дакле, у лествици, ако тако можемо рећи, вредности онога који иде за Христом мора бити на првом месту Христос и мора бити и на сваком другом месту, као темељ, као садржај и као крајни циљ онога што мислимо, што говоримо и што чинимо. Ако нас гоне - благосиљамо, каже апостол Павле, ако нас проклињу - молимо се за њих, исти апостол каже. Праштамо када нам наносе зло. То, наравно, нимало није једноставно, али то управо значи крст Христов; тј. ми знамо да онда када нас неко одбацује или говори на нас ружне речи или клевеће, да то чини можда не из зле намере, него не познаје Христа. Наравно да има и оних који се слободном својом вољом опредељују против Њега. Међутим, то ни на који начин не треба да нас буни, јер Господ и Рођењем својим и по Рођењу одмах бива избеглица, бива прогањан. Одлази у земљу далеку, одлази у Египат, као што је и јеврејски народ четири стотине година био у Египту. Изабрани народ изишавши из Египта вођен Мојсијем добио је закон, добио је таблице. Тако и ми, имамо Господа нашег као новог Мојсија, Онога који, како кажу Оци Цркве, нас избавља из сваког Египта. Сви смо ми у египатском ропству, робујући слабостима својим, греху, страстима, злу које носимо у себи и никако сами из тог и таквог Египта не можемо изаћи осим ако се не ухватимо за новог Мојсија, ако се не ухватимо за Христа, ако се наше срце не отвори за љубав Његову да би се, као што се Он родио у јаслама, у пећини, родио у нашим срцима.

Нека би Господ дао, браћо и сестре, да и ми попут јасала отворимо своју душу, своје срце, да примимо Господа у њега да се ту настани и да онда Он, боравећи у нашим срцима, да нам снагу да можемо и ми, баш као и наши преци, да излазимо на раскрснице и да клањајући се на све четири стране света праштамо и молимо опроштај једни од других, јер у том праштању јесте сусрет и наш међусобни загрљај, а у том загрљају стоји увек благодат и благослов Божји, стоји сам Господ коме нека је слава у векове векова. Амин.