Дана 16. јануара 2025. године, на празник Светога пророка Малахије и Светога мученика Гордија, служено је монашко опело мати Серафими у манастиру Ралетинац.

Опело је служио Митрополит шумадијски г. Јован уз саслужење отаца: Тихона из манастира Мрзенице, Онуфрија из манастира Денковца, Пајсија из манастира Шуљковца и Нектарија из манастира Саринца; као и архијерејског намесника левачког протојереја-ставрофора Милића Марковића, протојереја-ставрофора Животе Марковића и протођакона Ивана Гашића. Митрополит Јован се опростио од мати Серафиме надахнутом беседом:

- У име Оца и Сина и Светога Духа!Часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре. Овим опелом испраћамо душу монахиње Серафиме у Царство Божје, а уједно и молећи се Господу Христу да је прими тамо где нема ни бола, ни туге, већ је радост у Духу Светоме. Душе праведника су у руци Божјој. Треба Цркву да слушамо. Ова монахиња је имала послушност, никада није роптала већ је све са благословом примала. Верујем да је Бог слушао њене молитве, јер је она слушала Цркву. Бог је створио човека за вечност, али смрт је уљез у роду људском. Смрт је плата за грех, за грех непослушности првога човека, Адама. У свет нисмо ушли по својој вољи и својој жељи и из света не излазимо по својој вољи и жељи. Ми се плашимо смрти јер она није природна, али ако живимо вером, Јеванђељем онда тог страха неће ни бити. Треба само да идемо за Господом са вером, у смирењу и послушности. Циљ нашег постојања није да се претворимо у ништавило већ да наследимо вечни живот и Царство Небеско. Не смемо презирати овај свет је га је Бог створио али ово је све пролазно. У нашој је руци за који ћемо се свет и за које царство определити. Овде се опредељујемо јесмо ли за Христа или за онога другога. Христос нам се стајно дарује и то треба да имамо на уму, то је храна нашој души. Ми хришћани немамо никакву дилему да је монахиња Серафима данас у Царству радости, мира и утехе. Блажен је пут њеног упокојења јер у последње време њено је тело било изложено мукама и болестима, али она се духом молила. Браћо и сестре, данас се сестра Серафима полаже у ову земљу манастирску, она се прибраја свим оним монасима и монахињама који су живели у овој светој обитељи у смирењу и послушности. Она је знала да докле год је на крсту има наде на Васкрење. Сви смо победници ако смо на крсту али у смирењу. Монахиња Серафима припада оној старој плејади монаштва, определила се за монаштво када су многи мислили да је монашење лудост. Све је примала у животу са смирењем јер је упирала поглед у небо и смирење молила од Господа. Ми свакога оплакујемо и тугујемо али наша туга није очајничка, већ је радосна туга верујућих. Наше право живљење је на Небу. Монахиња Серафима може данас да запева са псалмопојцем Давидом: Мили су ми станови Твоји Господе. Нека сестру Серафиму Господ населу у насељима праведних у наручју Аврама, Исака и Јакова. Нека нам опрости ако смо се чиме огрешили о њу и ми њој опростимо.Бог да јој душу прости!”