Његово Високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је присуствовао 20. јануара 2025. године, на Сабор Светог Јована Крститеља, светој Литургији у храму Васкрсења Христовог у Берлину, коју је служио протојереј-ставрофор Вељко Гачић уз саслужење јерођакона Василија Старовлаха, и том приликом беседио:

- Пред људима, драга браћо и сестре, стоји једно важно питање, посебно пред нама хришћанима, а оно се односи на то шта је покајање. Покајање или, како Грци кажу, μετάνοια, односи се на промену ума, рецимо, начина на који размишљамо, а следствено томе и начина на који живимо. То је преусмеравање нашег ума од оног што води ка греху до оног што нема грех за циљ свог кретања. Покајање ипак није циљ, оно је предуслов за стицање Духа Светог. Због тога се, између осталог, Јован и назива Претечом, те и сам он каже за себе, користећи Књигу пророка Исаије (уп. Ис 40,3), да је глас вапијућег у пустињи, те заповеда да се припреми пут Господњи и поравнају стазе Његове (уп. Мт 3,3). Тако је Јован онај који нам припрема пут, а то је пут покајања. Покајање истовремено значи и смирење. Рецимо то овако, када би нам неко пришао речима да смо грешни, не би нам било право. Када то сами себи признамо, некако је лакше, али не и лагодно. Ипак, болно је тачно, нема некога ко није грешан. Такав не постоји, сходно речима надгробне химне: нема човека да живи, а да не греши. Међутим, спасоносно по нас јесте то да ту није крај. Признањем сопствене грешности, и то пред собом самим пре свега, тад тек ступамо на пут покајања и искрено идући тим путем, у смирењу ходимо у сусрет Оном за кога Јован каже да је Јагње Божје које узима грехе света, за живот света (уп. Јн 3, 1: 29,30). Христос, Јагње Божје, долази у овај свет како би нас ослободио греха, да покида ланце, окове, жице греха и да нас ослободи. Било би добро да запамтимо једном за свагда шта је покајање: оно је пут којим идемо ка спасењу, при чему спасење има пре свега личносне оквире, оно се односи на личност самог Господа у кога је спасење или који је спасење. На таквом путу до спасења, односно Христа, ми имамо Његове раширене руке које нас прихватају онакве какви јесмо. Грешни, али покајни. Потребно је само да се покајемо на том путу. Свадбено рухо за сусрет са Христом, Жеником Цркве, како пева химнографија Страсне седмице, јесте управо наше признање о сопственој грешности. Прихватамо се само обучени у покајање. Молимо се Богу да нам да, пре свега, покајање јер ће нам тиме дати и смирење, како бисмо могли да загрлимо смиреног Спаситеља, Јагње Божје које се даје за живот света, који узима наше грехе. Боже, дај! Амин!

Извор: eparhija-nemacka.com