Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 26. јануара 2025. године на светој Литургији у цркви Свете Тројице на Врачару

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, прославили смо Рођење Господа нашег Исуса Христа, преславно, чудесно и надумно. Прославили смо долазак, ступање Господа Бога нашег у нераскидиву заједницу са нама људима. Не постоји приснија веза, не постоји присније јединство између Бога и човека од јединства у личности Сина Божјег, у личности Исуса Христа. То јединство је последица љубави Божје пре свега и Његовог снисхођења у односу на нас људе, али истовремено и израз добре воље човекове кроз глас и смирење Пресвете Богородице. Бог и човек у личности Исуса Христа једно су и то јединство нема свој крај. Та заједница је вечна.

Прославили смо и Богојављење. Прославили смо дан када је Господ наш Исус Христос крштен у Јордану, када је узео на себе наше грехе. Крстио се за отпуштење грехова, иако је Он потпуно чист, безгрешан и савршен, али и ту показује своје снисхођење, показује своју љубав у односу на нас људе. Показује да, иако је Бог, Он јесте један од нас. Истовремено, у том догађају ми први пут имамо откривење Бога као Тројице –  Бога који је један по својој суштини, али који је Тројица што се тиче личности: Отац, Син и Свети Дух, равночасне личности. Открива нам се тајна да је јединство личности у заједници, начин постојања Свете Тројице и да је то модел и начин постојања и живота који Бог нама оставља у аманет и открива да је то једини исправан, аутентичан, нормалан и здрав начин живота човека који јесте личност,, који има своје таленте и дарове, како смо чули у одломку из данашњег Апостола, али је истовремено и заједница. Потврђује се као личност у заједници, кроз јединство вере, са циљем узрастања у човека савршеног, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13). То значи да је Христос модел, да је Христос принцип, да је Он правило и начело нашег живота, да је Он мерило нашег живота, да смо позвани да све што мислимо, све што говоримо и све што чинимо проверавамо Христом, Његовом речју, Његовом личношћу. Када год имамо дилему, не знамо да ли је нешто исправно или не, да ли је спасоносно за нас и да ли је добро за наше ближње, позвани смо, имамо могућност, али и задатак, да проверимо себе и оно што је наша намера кроз Христову реч, кроз Његово Јеванђеље.

Зато је хришћански живот веома једноставан и зато наш народ кроз векове није имао дилему шта у сваком тренутку треба да чини, зато што је све оно што је актуелно мерио оним што је вечно, мерио је оним што долази, мерио је Христом, речју Његовом. Једноставан је зато православни хришћански живот, али истовремено он је и напоран, јер он јесте крст зато што он подразумева одрицање од свог концепта живота, одрицање од идеје да искључиво оно што ја мислим и што проглашавам за правило живота и јесте правило живота и сви морају да се уклопе у то. Не, сви морамо да се уклопимо у концепт Христов, у Његов модел живота и зато, ма колико вера православна и хришћанска била једноставна и јасна, ма колико једноставно било Јеванђеље Његово, живот у Цркви, он је истовремено и компликован, зато што је то узак пут.

Зато имамо у Јеванђељу епилог оне чувене приче о богатом младићу који пита Христа: Шта да радим, учитељу, да добијем живот вечни? Дакле, тај младић хоће апсолут, вечност, апсолутну истину, апсолутну правду, апсолутну лепоту. И Господ му одговара шта све треба да чини и шта треба да чини да буде савршено. Завршавајући своје слово, Господ каже: Све што имаш раздели, продај и подели сиротињи и узми крст свој и пођи за мном. Дакле, Господ му каже све што имаш, не мислећи при том искључиво и пре свега на материјално богатство, него му каже: Одреци се своје логике, одреци се потребе да све мора да се уклопи у твој модел и у твоја правила живота, у оно што ти мислиш да је исправан пут и узми крст свој и пођи за мном. Усвоји Христову логику и Јеванђеље, а оно подразумева смирење, подразумева борбу против гордости, сујете и егоцентризма, подразумева саосећање са ближњим, подразумева заједницу са ближњим, подразумева чињеницу да ми је ближњи макар толико важан колико сам ја сам себи, а ако могу да учиним још један корак више, да га чиним чашћу већим од себе.

Дакле, живот који подразумева одрицање од себе и усвајање Христове логике јесте стварати благодаћу Божјом у себи човека савршена до мере раста висине Христове. Епилог те приче је био да је младић отишао тужан. Дакле, имао је потребу за савршенством, за апсолутом, али то није довољно. Није довољно бити гладан за вечношћу и бити глаган савршенства и апсолутне лепоте, пуноће истине и правде, него је то дар од Бога и потребно је учинити подвиг, подвиг љубави, смирења. Дакле, најрадикалније питање је тај младић поставио Христу. Нико Му такво питање није поставио. Добивши одговор, отишао је тужан, јер није био спреман да иде уским путем. Није био спреман да своју логику, свој концепт и своја мерила усклади са Христовим мерилима, тј. није био спреман да се покаје. На то нас позива Господ у својим првим речима, почевши своје Јеванђеље, своју јавну проповед. То исто је пре Њега чинио и Јован Крститељ. Покајање су и један и други доводили у везу са Царством Божјим. Покајте се, јер се приближи Царство Божје, речи су Христове. И не само да се приближи Царство Божје, већ је међу нама, сам Господ Христос је Царство Божје. Међутим, да бисмо ступили у заједницу са Њим, да бисмо постали грађани Царства Божјег, неопходно је једном речју покајање. На то је Христос позвао младића. Шта значи преумљење и покајање? Променити начела живота, у смислу превазићи начела овог света, начела палог човека, начела човека који хоће живот без Бога, који хоће сам без Бога да ствара царство Божије. Таквих идеја и идеологија је било, има их и биће их. И данас видимо какво је то царство савршенства, царство небеско које ствара човек без Бога. Не само да је разбијена и да се разбија заједница, у ширем смислу те речи, већ се разбијају породице, разбија се човек у себи на безброј делова.

Ко од нас може за себе да каже да није у разломцима, да је најблаже речено непрестано фокусиран и концентрисан на оно што је најважније? Не можемо да похватамо своје мисли. Не сећамо се шта смо помислили пре пет секунди, пре сат времена. Дакле, као појединци, као личности смо разбијени и хоћемо да тако разбијени ми уређујемо свет по својим правилима, без Христа, без Јеванђеља. Наравно да онда не може бити ни заједнице. Не може бити ни породичне заједнице, чак и ако постоји формално. Често је и она потпуно разбијена и она је само скуп усамљених појединаца. Шта онда говорити о друштву и народу? Зашто се онда чудити што постоје толики неспоразуми и сукоби? Треба се преумити, треба ускладити себе и свој живот са Јеванђељем Христовим и Њега имати за своје правило. У исто време, ради се о путу који је узак, који подразумева рађање новог човека у нама. Ради се о јарму Христовом. Јарам сам по себи није лак, али Господ сам каже да је бреме Његово лако, да је јарам Његов једноставан. Јарам значи спутати оно за шта данас кажу да је светиња – своју слободу, аки не аутентичну, истинску, праву слободу коју имамо као дар од Бога, него слободу егоистичну, слободу егоцентричну, слободу анархичну, која у суштини значи – пуштати нагоне да они воде наше постојање и биће, а не уз помоћ Божју, благодаћу Божјом, молитвом Богу спутавати своје нагоне и страсти и хармонизовати свој ум, своје срце и своје тело и бити једна и јединствена непоцепана личност.

Дакле, покајте се јер се приближи Царство Божје, Царство Небеско - јесу речи Христове, а то значи: уместо себељубља изаберимо љубав, уместо егоизма и појединачног начина постојања изаберимо заједницу, изаберимо пут узак, али пут који води у Царство Небеско који подразумева преумљење. Нека би Господ дао да заиста тако и буде. Будимо увек Христови и своји у Христу, а никада своји без Христа. Једни друге у Христу грлимо, а не да без Христа изграђујемо царство које све остало може бити осим Божје и Небеско. Господу нашем нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин.