Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 27. јануара 2025. године на Светосавској академији на Православном богословском факултету у Београду

Драги гости, драгa браћo и сестре, нека је срећан и благословен данашњи празник. Радост је велика што се налазимо, поред ипак доста ограничења, у овом амфитеатру и имамо прилику да упутимо своје мисли, своје жеље, своје амбиције и молитве пре свега Светом Сави да он наше молитве проследи Господу, али да се удружи са нама и са нашим молитвама и да заступајући нас и заједно са нама моли Бога да пре свега имамо мир. Мир је највећи и најважнији дар који се безброј пута помиње у Јеванђељу, безброј пута Господ каже: Мир ти, мир вам, мир свој дајем вам. После почетка Литургије, која је Царство Небеско, Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа, одмах су прве молитве за мир. Безброј пута се понавља реч мир током Литургије и Литургија се завршава речима мира: У миру изиђите. Мир је највећи и најважнији дар. Другим речима, највећи непријатељ дара Божијег нама људима и нас људи самим тим јесте немир. Немир је увек резултат и последица кидања везе са извором мира, тј. везе са Господом Христом.

Свети Сава је имао мир као дар Божји, зато и јесте светитељ, просветитељ и миротворац. Отуда је не само измирио своју браћу над моштима заједничког оца, показујући да браћа имају исти корен, да припадају истом телу, истом организму, из исте су породице и исте утробе, него је указао и да су, заправо, међусобно повезани Богом, у Божјем промислу повезани, а та веза може бити прекинута једино њиховим погрешним мислима, речима и поступцима. Зато Свети Сава мири браћу, низводи својом молитвом и благодаћу Божјом мир на браћу, а истовремено инсистира на томе да је потребно да сваки брат изиђе, искоракне из себе. Неко више неко мање. Онај који је духовнији и зрелији, који има већу и вишу одговорност, више треба да иступи. У сваком случају, полазећи од чињенице коју најбоље дефинише Достојевски, сви смо криви за све, нема никога који нема потребу да искоракне из себе, тј. да може да каже за себе да је савршен, да је безгрешан. Зато Свети Сава, пре свега молитвом, а онда и подстицајем браће да искоракну из себе, да отворе своје срце и своју душу свако за оног другог, благодаћу Божјом успева да изврши дело мира и измирања.

Свети Сава је нама значајан данас, пре свега, због тога што је био подвижник Христов, што је Христа поставио као центар свог живота, као прву тачку свог живота из које и од које све онда остало се регулисало на најбољи могући начин. Ми добро знамо да је он у најранијој младости отишао у Свету Гору, напустио царски престо и чувши реч Христову: Узми свој крст и пођи за мном, узео тај крст и отишао за Христом. Отишао је на Свету Гору за разлику од оног младића из Јеванђеља, који је нама свима познат из приче о богатом младићу, а који поставља Христу најрадикалније питање: Шта да радим да добијем живот вечни? показајући тиме да је млад човек, тј. младост жедна и гладна апсолутне истине, апсолутне лепоте, апсолутног смисла, апсолутне радости, апсолутне правде, свега што је пуноћа. Гладна је и жедна вечности. Дакле, најрадикалније питање у Јеванђељу поставља управо тај млади човек. И чули смо шта Господ каже: Ако хоћеш апсолут, на свим тим пољима шта треба да учиниш – да узмеш крст и пођеш за Христом. Шта то значи? Да преобразиш своје уверење, своју логику, да преобразиш своје срце, да разумеш да ако хоћеш да ти буде боље мораш бити бољи. Конкретно, практично у животу, један према другом да буде бољи, један другог да слуша, један другог да подржава, да свако разуме да не може без оног другог и да свако разуме да је свако сваком потребан. То значи узети крст свој и поћи за Христом. То значи покајање. Бити бољи, али не бољи у моралистичком смислу те речи - и да не правим дигресију, не слободом било којом, него слободом у Христу – бити бољи у односу на оно што Христос каже и у исто време трудити се и кад направиш мали помак да будеш смирен, да знаш да је то дар Божји.

Дакле, видели смо како је младић у тој причи о богатом младићу завршио. Он је хтео пуноћу, имао је глад и жеђ, али се показало да то није довољно да се поправи свет око нас, него да је потребан унутарњи преображај. Отиде тужан, каже та прича о младићу, зато што је он хтео, већ сам данас то изговорио –  и јаре и паре, и апсолут, али и своју логику непреображену, и свој комфор, и свој неки пут. Не можеш узрастати у ономе што иде ка апсолуту без отварања срца благодати Божјој. Међутим, то отварање подразумева подвиг поста и молитве, праштања и искања опроштаја, милосрђа и непрестане примене речи Светог Јефрема Сирина из молитве коју читамо током Великог поста: Дај ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свог. Без тога можемо постићи неки бољитак и успех на сваком плану, али кратко траје и брзо изветри. Дакле, Свети Сава је чувши реч Христову предао себе Христу да га Он обликује. Предао је себе Христу препуштајући себе Јеванђељу и заповестима Христовим, чинећи заповести Христове својим животом. И онда је Господ Христос извајао свеца, светитеља. Зато је Свети Сава, иако млад, могао постати учитељ свима и свом рођеном оцу, али и свима нама данас. Међутим, без тог подвига и да је било глади била би само пуста побожна жеља.

Дакле, нека је срећан данашњи дан! Радујем се што смо овде, тужан сам што нас није више, тужан сам и због чињеница да смо уопште довели себе дотле као народ – и сви смо одговорни и ја сам крив – да се питамо да ли ћемо и на који начин славити Светог Саву. Када су ратови бивали између народа успостављало се примирје између два народа који ратују да се прослави празник, Божић, Васкрс, слава, а да смо ми дошли дотле да нас нико не тера, да нико нас не присиљава, да питамо себе да ли ћемо славити Светог Саву. Он је наше име и презиме. Ми не постојимо без Светог Саве. Да нико никада није чуо за нас или да ништа не зна о нама, довољно би било да кажемо Свети Сава, ми смо Свети Сава, то је наше име и презиме, знали би о коме се ради. Слава Богу што је Бог љубав и што су светитељи преточили и претворили своје биће у љубав да нам то не уписују у наш промашај, а немојмо се никада питати да ли и на који начин треба да славимо Светог Саву. Када су били и бивали најгори прогони наше Цркве у најстрашнија времена, какве не можемо ни да замислимо ми данас, Свети Сава се славио пуним плућима и чистим срцем. Сви су га славили и сви су певали песму: Свети Саво, ти помози! Певали су да Свети Сава учини да сви живимо у слози и под пушком, и под митраљезом, и под претњом да ћемо завршити на робији. А данас нико од нас то не тражи и ми сами себе спречавамо да славимо Бога. Бојим се да овај младић из приче јеванђељске о богатом младићу не превлада у нама и да се не деси оно што је рекао један мој свештеник из Ковиља једном философу, кад је била код нас у манастиру Ковиљу нека конференција. Философ каже свештенику из Ковиља: Па, знате, ја сам атеиста, а бачки прота му вели: Па ко ти крив? Ко ће нам бити крив? Ко ће нам бити крив ако сами себе заплићемо? Нека је срећан празник!