Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. фебруара 2025. године у храму Светог Саве на Врачару поводом доделе стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица

Ваша преосвештенства, драга духовна децо, једном речју, да не бих неког изоставио, а да обухватим све укључујући и самог себе – драга духовна децо Светог Саве, благослов је велики што можемо да се нађемо пред лицем нашег најважнијег, највећег светитеља Светог Саве и пред лицем Оног који је засијао у њему, а кроз њега и у нама, самог Господа Исуса Христа. Благослов је да смо овде. Не постоји боље место и важнија тачка од заветног храма свих православних Срба, заветног храма посвећеног Светом Сави, на којој можемо да се сабирамо, а сабирање и саборност је оно што је сама наша природа, људска природа, човекова природа и природа сваког од нас, јер је то слика и прилика саборности Једног у Тројици Бога. Благослов је што можемо да се сусрећемо, да се сабирамо, да разумемо да смо једни другима потребни, да разумемо да не постоји нико ко је вишак, да разумемо да треба да водимо бригу једни о другима; да се истински из дубине душе бринемо за сваку душу православну хришћанску, а нарочито ми, као деца Светога Саве, додатно и за сваку душу светосавску, да се радујемо једни другима, да грлимо једни друге, без обзира на то што је промисао Божја и дар Божји да је свако различит. Свако има свој непоновљиви печат, али тај непоновљиви печат није дат да се раздвајамо, да се супротстављамо једни другима, него да свако разуме дар као обавезу, дар који треба да умножи и да као уздарје Богу може себе, кроз свој дар, дарује другом. Зато сам ја данас пресрећан и знам из дубине своје душе да смо сви благословени љубављу и благословом Господа нашег. Парадокс је све што је истина. Парадокс је све што је лепота, што је љубав, што је правда. Парадокс је утолико што не може да се смести у логичке математичке координате, јер у сваком парадоксу вере стоји Господ наш Исус Христос, који чини све супротно логици да би добио сваког човека за себе. Тако је и парадокс да то замислимо у нашим временима, која су смутна глобално, свугде, иако, додуше, нема времена које није било смутно и нема времена за које се може рећи да је рај на земљи. И зато није случајно велики Свети српски Златоуст, владика Николај рекао: Ми чекамо Христа, а не боље време!

Дакле, времена су смутна, али ми имамо невероватну, парадоксалну прилику да разумемо да оно што је слабо у заједници, са благодаћу Божјом постаје снажно. И замислите да је један човек са Косова, православни Србин, данас неко ко нас окупља! Ако идемо логиком овог света, ту нема ништа очекивано, али један човек који је разумео шта значи младост, шта значе деца, шта значе просвета и образовање и напредак свог народа, све што је имао оставио је да служи младости: од вртића, преко основне школе, кроз средњу школу до факултета и студената, као круна на крају са докторским студијама, а онда опет уназад од професуре па све до вртића. Дакле, оставио је све што је имао, знајући једну веома важну чињеницу коју ми често заборављамо, а то је чињеница коју ћу ја покушати да објасним кроз речи једног великог светитеља наших дана, који је говорио о Богословском факултету. Зашто да не кажем који је то светитељ, јер није непознат међу нама? То је Свети старац Порфирије. Када је један јеромонах, данас епископ, као његово духовно чедо једном приликом дошао на духовни разговор, старац је рекао, а ко је читао Старца Порфирија разумеће које је он све дубине тајне Божје познавао и уназад и сада и унапред: Ја знам да ћеш ти бити изабран за епископа, али ја ти сада стављам на душу да када будеш био изабран за епископа, пошто си и професор на Богословском факултету, ако твоје епископство на било који начин буде угрозило твоје присуство на факултету, имаш мој благослов и грех на моју душу, да одбијеш вољу Сабора Цркве, тј. онда немој прихватити да будеш епископ, него остани професор. Зашто? Зато што је то најважнија тачка живота наше Цркве. Ту се васпитавају будући свештеници, од вероучитеља који су, наравно, у најширем смислу те речи свештеници, преко свештеника, епископа до патријарха; јер свако, као хришћанин православни, без обзира да ли је у мантији или без мантије, позван је да служи Богу и ближњима, а то није ништо друго него свештеничка служба, без обзира да ли у суженом или у ширем смислу те речи свештеника. То је служба која се зове Литургија, јер свако место земљиног шара у који је уцртана филигранска мисао Божја, створено је да буде олтар. Имајући у виду те речи Светог старца Порфирија, које су се односиле на Богословски факултет наше Цркве, ја бих проширио, по можда дрскости, јер не могу да се мерим љубављу према Богу и према ближњем са тим светим старцем, да је једна од најважнијих тачака сваког народа, али нама је важно да кажемо и нашег народа, просвета и образовање. Важно је да народ има економију, добре услове за живот, важно је да буде сигурна безбедност, важно је да се чувају границе државе у којој народ живи. Али све то, ако нема вере у Христа и кроз ту веру Његовог присуства у том народу, претвара оно што смо претходно навели у празну љуштуру. Јер православна вера није нешто само што нас је обликовало кроз историју и није нешто што нас је само сачувало када смо пролазили кроз разне Сциле и Харибде, него је оно увек –  и када смо имали границе које су уоквиравале нашу државу и када их није било, а много више времена је било да нисмо имали те границе – учинило да наш народ живи пуним плућима и да јесте оно што јесте. И тај православни печат јесте нешто што је присутно кроз све векове управо на плану нашега образовања и васпитања.  И зато ми сматрамо да постоје многе важне ствари за један народ, за једну државу, за наш народ, за нашу државу, али не постоји, по речима светога старца Порфирија, ништа толико важно као што су просвета и образовање; као што је вртић, као што је основна школа, као што је средња школа, као што је универзитет. Не постоји ништа важније од тога. Ако имамо све остало, ако смо силни и моћни, а ово немамо, празна је љуштура која ће, пре или касније, под неким од поветараца претворити се у прах и пепео. Из тог разлога је велика ствар да имамо, сећамо га су молитвама непрестано, Симу Игуманова, који је с Косова, оставио све што је имао омладини, ученицима и студентима. И није једини. Имамо још један парадокс, који потиче из Загреба, парадокс који се зове Владимир Матијевић, који је по истом принципу уложио све своје знање и имање, а имао је много и знао је много, управо у образовање и просвету и основао хуманитарни фонд који се зове Привредник. И један и други, а ни то није случајно, оставили су своја имања на старање својој Цркви, Светосавској, српској, православној. Оставили су да Црква усмери оно што је остало иза њих и да сви други који су надахнути њима остављају тамо где је најпотребније.

Немојте замерити што вам узимам још један тренутак. Данас је била једна бака, која има 96 година, у Патријаршији. Из Сарајева је пре двадесет година дошла у Београд. Она је више од годину дана покушавала да се сретнемо. Са свог рачуна је пребацила на рачун наше Цркве 130.000 евра, са молбом да то иде за просвету и образовање, ако може, да се одужимо Сими Игуманова, да то иде за оне који долазе са Косова, или још боље рећи, који живе тамо и уче од вртића до факултета. Хтео сам само да кажем то, кроз много речи, а могло је и једноставније, да ми и те како разумемо реч старца Порфирија и када је реч о просвети и образовању богослова, будућих свештеника, вероучитеља, епископа и тако даље, али у истој мери и на исти начин разумемо и значај образовања и просвете – школе у нашем народу, пошто ми стипендирамо све, али и највећим делом студенте. Ми веома добро разумемо да је Универзитет једна од најважнијих тачака у нашем народу и да морамо узети у обзир све оно што смо малопре говорили. Зашто? Зато што је то простор, институција, који производи, који рађа људе који ће заузимати најважнија места у нашем народу, у нашем друштву, у нашој култури, у нашој духовности, у нашој држави. И зато не само да смо дубоко свесни да морамо у духу Јеванђеља Христовог, дакле љубављу Христовом, и образовати и просвећивати, него и читавим својим бићем чувати све оно што се једном речју може назвати наша младост; и децу у вртићима, и у основним школама, и у средњим школама, и нашу децу, нашу младост на Универзитету. Најмање што ми, као пастири Цркве наше, иако недостојни и слаби и немоћни, и знајући своје промашаје, падове и грехе, можемо – то је да љубав коју је уткао у наш народ и поверење којим се уписао међу нас Сима Игуманов, да поменем и Владимира Матијевића, испунимо као њихов аманет. Фондација Симе Игуманова постоји дуго и чини своје дело, али ми смо сматрали, пре три године, да треба поред осталих аспеката те фондације да створимо један додатни начин својих активности, а то је да помогнемо студенте пре свега из породица које су вишедетне, које имају четворо и више деце. Амбиција нам је да тај број не смањујемо. Зашто и то? Зато што ми слушамо реч Христову и она је за нас мерило, она је за нас параметар и критеријум, она каже да је породица Црква у малом, да је породица заједница мушкарца и жене којој Бог дарује и децу и да брачна заједница, која на сваки могући начин практикује љубав као садржај свог живота и ни на који начин се не уплиће у промисао Божји, не спречава промисао Божји да он дејствује, тј. не уноси људску логику у такозвано планирање, не дај Боже, да не употребљавам друге речи, у изграђивању породице, не полазећи од онога чиме се баве социјални, политички и други фактори, од наталитета и морталитета.
 
Ми само хоћемо да поздравимо и подржимо оне који разумеју шта је промисао Божји и благослов Божји када је реч о породици и зато осећамо као своју обавезу да помогнемо оне, који у веома тешким економским условима, глобално али и код нас, испуњавајући вољу Божју, јесу многодетне породице. Хоћемо да подржимо оне који се труде да, поштујући вољу Божју, доживе свој крсни подвиг као дар. Овде, управо по угледу на Симу Игуманова и на многе друге доброчинитеље нашег народа, ми имамо благослов, као и пре три године када смо почели, да трећи пут додељујемо ову врсту стипендија и нећемо стати докле год не будемо имали могућност да стипендирамо децу из свих породица у нашем народу, које имају више деце. То не би било могуће без љубави оних којима је Бог дао да могу да дају и нека Господ увек благослови руке које дају и нека да рукама које дају. Међу првима који су на ту тему са нама разговарали и нас подстакли да разумемо да то није од човека него од Бога јесу Милован и Драган Поповић, а једног смо малопре чули. Почели смо са тринаест стипендија, сада имамо 87; да нисмо ушли у разне ове наше невоље, сигуран сам да би тога било и више, али даће Бог биће. Ту су још неки које, поред других, ипак хоћемо да истакнемо као пример за углед, а то је министар Ненад Поповић са својом породицом; ту је Александар Костић и МК Група, дакле, Костић који има и фондацију још једну везану за науку; ту је Јован Армић, адвокат, ту је предузеће Алексије и Милаковић, ту је Игор Станковић; али ту су, као и увек, браћа Руси, без којих не бива готово по правилу ништа, верујемо, да је у служби Богу и народу – ту је Фондација хришћанског наслеђа Руске Цркве. Ја се свима захваљујем и опет се молим да Бог да рукама које дају, а молим се да буде још много много оних које ћемо видети у нашем скромном, да кажемо, пројекту, шанси да се одуже Богу и роду. Честитам свим стипендистима! Нека све Господ благослови и да Бог дȃ имамо увек мир међу нама, да имамо разумевање, да се потрудимо да свако буде бољи, да будемо бољи једни према другима, да будемо бољи у испуњавању заповести Божјих и да, пре свега, деца, млади, имају отворено срце и за реч Божју, али и за послушања која се тичу конкретног, практичног живота која им Бог налаже. Живели, нека Господ све благослови!

***
Само још једанпут желим да се захвалим добротворима и још једанпут да, заједно са свима вама, молимо Бога да даје рукама које дају. А што се тиче наше Цркве Светосавске, Српске, Православне, сигуран сам, пре свега, да се Свети Сава радује када волимо једни друге, када смо једни уз друге, када помажемо једни другима. И ви да знате да ће наша Црква увек, као што је то било у прошлости, бити уз нашу младост, од вртића до факултета; да ћемо увек ослушкивати потребе младости и да ћемо као Црква — то сви архијереји чине и осећају, пуноћа нашег свештенства — подржавати наше младе у свему што је честито, у свему што је добро, у свему што изграђује заједницу, што изграђује јединство. Да сте благословени и да Бог да да се следеће године видимо у још већем броју, да не можемо да станемо овде у ову крипту, па ни горе у главни храм. Живели, нека Господ све благослови!