Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирије одржана 15. фебруара 2025. године на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”
 
Иако у нашем људском устројству постоји хијерархија, зна се ко је надређен, а зна се ко је позван да у својој слободи спроводи оно што налаже систем. Иако, наравно, хијерархија није нешто што је страно и метафизичким реалностима, ипак ми, људи, сви без изузетка, јесмо деца Божја и свако је, тако верујемо, саздан по слици и прилици Божјој, а верујемо у то, не због тога што је то плод било каквих логичких, рационалистичких уверења; уосталом, када говоримо о вери подразумевамо и логику, али подразумевамо много више од тога, јер вера превазилази сваки сегмент, сваку категорију, сваки аспект наше егзистенције, нашег постојања. Вера, заправо, обухвата све и још је из себе као целине, која је претпоставка, искорак у просторе који подразумевају много више и веће вредности које нису ухватљиве у математичке категорије.
 
Верујемо, дакле, да је сваки човек слика и прилика Божја, јер је то откривење Божје – Бог је Онај који нам сведочи ту чињеницу и истину. И кад већ поменух то да смо икона Божја, то значи да смо икона Прволика који је нама откривен у Христу. А та икона подразумева оно о чему сведочи данашњи празник. Подразумева да је наше биће тако саздано да има глад, да има потребу, да има жеђ за другим, жеђ која није напросто психолошка амбиција и потреба, него жеђ која подразумева саму суштину нашега постојања, тј. жеђ која нам открива да ми без другога не постојимо. Другим речима, у биолошкој нашој ипостаси, тј. у биолошком нашем постојању ми можемо такви бити, али ако немамо своје упориште у другом, онда смо индивидуе, онда смо усамљеници, онда смо појединачни, онда смо заправо лишени сваке могућности да на истински, аутентичан начин спознамо шта је то радост и шта је то смисао живота. Другим речима. онда предокушамо оно што се зове у нашем духовном речнику пакао. Пакао није ништа друго него бити сам. И сигуран сам да нема човека, укључујући и мене, који није искусио ту врсту тренутака, то осећање да си потпуно усамљен, да си потпуно остављен од свих, иако у пракси, заправо, одвојио си се од свих, али мислиш да су те сви оставили. То није ништа друго до предукус пакла, на који нас подсећа и данашњи празник, подсећајући нас на то шта је Рај, шта је суштина, шта је смисао – а то је сусрет, то је Сретење.
 
У контексту тог празника и данашње богослужење нам то сведочи и објашњава. У тајни сусрета постоји хијерархија, постоји поредак. Ми смо створени да нам смисао живота буде у сусрету, у заједници, у загрљају са другим човеком, са природом, са свим што је око нас и у нама, али смо као икона Божја најпре створени да тај сусрет реализујемо кроз сусрет са својим Прволиком, тј. са Моделом, тј. са Господом Христом. И у тој хијерархији сусретања, која јесте и смисао нашег живота, важно је да знамо шта од чега зависи, тј. важно је да знамо шта долази на прво место. Најпре је важно да разумемо да нам је неопходан сусрет, загрљај са Христом, тј. са Богом који је већ нас загрлио и Он је с нама у нераскидивом загрљају једанпут за свагда и у векове векова. И када иступимо из себе у сусрет том сретењу, у том загрљају, када се загрлимо са Богом, сваки други загрљај имаће сасвим другачији карактер од карактера који постоји сам по себи: добиће ту вечну ноту и вечни печат.
 
Зато се ја радујем да смо се сусрели данас овде, са свешћу да сам дошао у болницу у којој се лечи срце. Срце је централни орган –  нисам сигуран када говорим о медицинском контексту, али претпостављам ако није централни, онда је један од најважнијих органа у човековом организму – али срце је у духовном контексту, у духовном поимању човековог бића, централни орган. Срце је седиште и средиште човековог постојања и могао бих о томе много, вероватно и многи од вас са мном, као и ја са вама, да разговарам; срце је средиште свих потенцијала човековог духовног постојања, зато што је срце простор сусрета – оно је љубав. Из срца произилази и спознаја у духовном смислу те речи. Зато и каже апостол Павле, подвлачећи то да је срце најважнији орган, тј. да је срце центар нашег бића: Онај ко воли, тај зна. Дакле, супротно поставкама модерне и постмодерне у човековој мисли, која каже: како могу да волим ако не знам или како могу да верујем ако не знам? Када волиш онда и верујеш, онда и знаш, онда и све остало јесте у твом животу онако како треба, јер је срце простор, место, центар сусретања са Богом, са другим човеком, са самим собом, са читавом творевином, баш као најважнији орган, и орган вере, и орган гносеолошки, и орган спознаје, и орган сваке друге врсте у нашем животу.
 
Зато се ја данас радујем овде што сам дошао да се сретнемо у љубави на данашњи дан, који наглашава да је важније од свега желети сусрет са Богом, јер кад најпре то желимо, сваки други сусрет ће онда доћи у свој жељени формат, исправан формат и на најбољи начин и у најбоље време и на најбољем месту; али, такође, са свешћу да и у нашем друштву, у нашој држави, ово место, баш као и срце у биолошком смислу те речи и у духовном смислу те речи, има посебан значај.
 
Са жељом да се захвалим свима вама на свим трудовима, напорима које чините за здравље свих којима је здравље срца, здравље центра нашега бића потребно, што се борите и бринете за сваког човека, независно од тога ко је, одакле долази, како се зове и што с једнаком љубављу према њему и, сигуран сам, с вером у Бога чините све да исход буде увек најбољи могући. Сигуран сам, исто тако, да чините све и за своје здравље на најбољи могући начин, будући да знате да је срце најважније, да се трудите да вам оно буде исправно с једне стране и да буде чисто с друге стране. Осећајући велику благодарност увек и сваког дана према вама, али посебно на данашњи дан, дошао сам са осећањем дужности да скромно и на најмањи могући, најблажи могући начин искажемо благодарност за све што чините и да у име наше Цркве, као и израз захвалности, али и подстицај да и даље будете оно што јесте, доделимо и орден Светог Саве вашој установи.