Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио 16. фебруара 2025. Године, у Недељу о блудном сину, свету Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

- Као за све што нам предстоји, што је важно за нашу вечну судбину и спасење, за то се треба припремати. Данас смо читали Јеванђеље по Луки и на крају те главе чули смо како Господ говори својим ученицима причу о блудном сину, а пре тога у истој тој глави пише о изгубљеној драхми и о овци изгубљеној и пастиру који оставио деведесет и девет оваца да би нашао ону једну. То је све однос који Бог има према творевини својој. Када оде човек од Њега и када Га напусти, Он га чека и призива никад не укидајући простор у који може човек увек да се врати. То је најважније и то је наука за све нас хришћане. Никад не треба рушити односе. Ова прича коју смо чули није само о том младићу који је вртоглаво и безумно напустио очев дом, тражећи све што му припада, а онда расуо све своје богатство. Имање које га је запало је просуо. То је највише прича о заједници, то је прича о љубави и о немању љубави. Шта нам је рекла ова прича? Била су двојица синова, један је отишао тражећи своје, не желећи да се покори вољи очевој да му буде послушан, хтео је да се одвоји од њега и да он зна како је најбоље да живи. И изашао је из куће, а кућа је символ заједнице, а онда је сам, тумарајући по њивама глади, просуо све – беседио је владика Методије и подсетио:

– Онај који га је на то наговорио, који је учинио да син помисли да је сам донео ту одлуку,  вековни је непријатељ људски, ђаво, који стално шапуће сваком човеку, поготово хришћанину, да напусти и изађе из заједнице. Онда га он, онако без заштите, покровитељства и благодати Божје растури и дезинтегрише као личност до краја. То се десило са блудним сином, али кроз патњу и страдање почео је да сазрева, да се присећа где је био и шта је изгубио. Тај пиљарски и трговачки однос који је имао на почетку: Дај ми, оче, што је моје, шта заслужујем и шта ми припада, то је био његов однос са оцем. Кад је увидео кроз патњу и пакао кроз који је прошао то што је стављао на прво место, трговину и такав однос са својим ближњим, кад је то пало у воду и кад је то нестало, онда се сетио свог оца као личности, сетио се његове љубави, сетио се дома као заједнице, сетио се како се у њој осећао и како му је у њој било. Тада је пожелео само једно - да се врати оцу. Ставио је оца на прво место када је дошао себи и рекао: Шта сам све тамо имао и како сам живио! Али, није се вратио због имовине, вратио се због оца и када је дошао оцу, кренуо ка дому и отац му изашао у сусрет, оно што је прво изговорио јесте: Оче, јер га је ставио на прво место. Није рекао: Опрости ми, не могу тамо, прими ме опет да нађем неког удела у твојој заједници, да успоставимо неку трговину и пиљарски однос. Не, све је то отпало кроз страдање и тумарање, кроз пакао кроз који је прошао. Све се срушило и сви његови планови које је имао и изграђивао, сви ти лажни односи засновани на интересу су срушени. Остала је само љубав очева и он се томе вратио.

– Зато га је отац примио и ставио му одежду белу којом га је украсио. Међутим, шта се дешава с другим сином који је испоштовао оца, али га није волео, само га је испоштовао? Трпео је то послушање, али није био у заједници из љубави према њему, него је опет била нека трговина у питању. Кад је видео да се овај који је све просуо враћа, он је рекао: Овоме си дао све и теле угојено заклао, шта си мени, ево, колико година те служим, шта си мени дао? Какав је ту трговачки однос био! Ниси ми ни јагње заклао да се провеселим са својим друговима. А он му каже: Погрешан ти је однос, сине. Све моје је твоје. То што сматраш да је твоје и што је твој брат сматрао, зато је тако прошао. То није наш однос и то није твоја имовина. Ја ти дајем и све што је моје, твоје је и дајем ти и себе и своје срце и то је мјера нашег односа. Љубав, дати срце некоме – то је прави однос. Господ је преко пророка, преко псалмопојца, казао: Срце твоје хоћу, сине, ништа друго. Хоћу однос да имам с тобом. Не, да ти даш десетак од имовине, да постиш среду и петак, да поштујеш заповести споља, а онда да видиш и успоставиш с Богом трговачки однос. Не. Има људи који су, кроз ове дане напада на Цркву који су прохујали, говорили: Бранили смо Цркву, шта нам је Црква дала? Бранили смо српство, шта нам је српство дало? Партије које су дошле, шта су нам оне дале? То је пиљарски однос. Бранили смо Цркву јер је то наша кућа, то је наша заједница. Бранили смо нашу заједницу народну, јер смо то ми, без тога не постојимо. Не треба нам ништа заузврат, дајемо себе, а остало ће нам све Господ придодати зато што ће нас својом близином и својим благословом и тиме што ће се уселити у срца наша преиспунити сваким богатством и постаћемо истински богати људи, имајући Бога у себи – нагласио је владика Методије и закључио:

– Нећемо, можда, бити имућни, јер нам то није ни обећао, али је и то рекао. И то је Господ рекао. Иштите само Царство небеско, мене, благодати Духа Светог, каже Господ за себе, Мене тражите, а остало ће вам се све придодати. Остало је непознато да ли је син, који је био по свему узоран и исправан и све испуњавао, одговорио на позив очев: Дођи, јер нам се ваља провеселити, твој брат је мртав био и оживио је, изгубљен био и нађе се. Дођи с нама у кућу. Остало је непознато. Јеванђеље није до краја одговорило да ли је он ушао у кућу, односно је ли се вратио у заједницу или је отпао. Страшна је ово прича и јако поучна за цели наш живот, а не само за овај период пред Велики пост у који улазимо. Достојевски је говорио када би се цело Јеванђеље на неки начин изгубило, а само остала ова прича о љубави и о заједници, у њој је испричано целокупно Јеванђеље. Поред ове радости и љубави Божје данашње где смо се сабрали, имамо још и приде радост и љубав да су нам дошла браћа из Русије. Ту нам је отац Димитрије из Кемерова и отац Андреј из Новокузњецова, из Митрополије кузбашке митрополита Аристарха. Тамо је њихова семинарија. Дошли су нам данас у госте, у Црну Гору, они су већини од вас, поготово отац Димитрије, веома познати, јер нема године када бар једном не дођу у току године да нас посете, нас посете овде и митрополита Јоаникија особито. И и ја сам имао прилику да будем пре годину дана њихов гост у Сибиру, у Кемерову, у децембру када је сваки дан температура била минус 40 степени, али ми се срце радовало и грејало љубављу, гостопримством, љубављу свете Русије. Никад се нисам тако лепо осећао као у тим зимским, сибирским данима када сам био код њих у гостима.

Извор: Епархија будимљанско-никшћка