Беседа  Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 23. фебруара 2025. године на светој Литургији у цркви Светог Марка у Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, пре почетка Великог поста, пре почетка Велике четрдесетнице, Црква нас уводи кроз своја богослужења у тајну која нас очекује и открива нам сам смисао поста, јер понекад може бити да неко од нас мисли да је примарна суштина и природа поста у томе да се лишавамо нечега, да у току поста живимо аскезу која је својеврсно мучење. Наравно да хришћански духовни живот подразумева борбу са страстима, са злом у себи, са нечистим помислима, са прљавим и богохулним речима, као и са злим делима. Међутим, живот хришћански, а у том смислу и суштина поста, у који нас уводе недеље пред почетак Велике четрдесетнице, јесте у љубави, тј. смисао нашег постојања јесте љубав према Богу и према ближњим, а пост као свој крајњи циљ има управо љубав. Истовремено и садржај поста и суштина поста треба да буде љубав у односу на Бога и ближњег. Љубав је оно што треба да нас покреће на подвиг и што испуњава наш духовни живот. Тако и Недеља о Закхеју, о царинику и фарисеју, а нарочито Недеља о изгубљеном или блудном сину, коју неки оци у раној Цркви називају и Недељом о милостивом оцу. Наиме, у Јеванђељу које смо слушали проше недеље постоје два сина и сваки од њих је на свој начин изгубљен и удаљен од љубави очеве. Један расипа таленте, а други је испуњен охолошћу и себичношћу. Међутим, између њих двојице у центру стоји отац који грли и једног и другог, не прави разлику између њих двојице, не даје за право једном у односу на другог, нити се радује више узрастању у љубави и врлини једног сина у односу на другог. Он је својом очинском љубављу распет између та два сина и сваком, у складу са његовим даровима, даје све што је очево, даје читавог себе, дарује им љубав.

Ево, данас имамо причу о Последњем суду. Ми знамо и верујемо да ће Христос опет доћи и да ће када дође бити Последњи суд. Често у односу на тај Суд имамо различита размишљања и приступе као хришћани. Често се многи од нас баве ишчитавањем знакова времена, баве се погађањем и наслућивањем, одређивањем тренутка када ће тај Суд бити. На ту тему и на та питања сам Господ нам каже, да нико не зна када ће Син Човечји доћи и нико не зна када ће, другим речима, бити тај Последњи и Велики суд, када ће се коначно открити ко је у наручју Божјем, а које изван њега, ко се, како смо навикли да говоримо, налази у рају, а ко изван раја. Нико не зна када ће то бити, али у исто време могли бисмо рећи да је сваки тренутак, сваки час, сваки корак нашег живота Суд, јер у сваком тренутку ми или мислимо или говоримо или чинимо нешто што одређује нашу позицију у односу на љубав Божју; у крајњој линији, одлазак из света сваког од нас, дакле, смрт сваког од нас јесте Последњи суд или јесте Други долазак Христов међу нас, зато што имамо овај живот као дар од Бога, да он буде место пројаве наше слободе и нашег опредељења за Христа или мимо Њега или против Њега. После одласка из овог света, иако увек имамо наду у љубав Божју, опет не можемо рећи да смо ми ти који знамо шта ће бити са онима који су, како често говоримо, чинили грех, имајући у исто време у виду да нема човека без греха, да смо сви грешни и да заиста може бити да постоје они људи који су чезнули за љубављу Божјом, за пуноћом живота, за смислом постојања, за оним што јесте Христос и што се може само наћи у Њему, али и да постоје многи који нису дошли до спознаје да је Он Алфа и Омега, да је Он Спаситељ и да су често чинећи погрешно, мислили да Богу чине службу. Молимо се да такви, када дођу пред лице Божје, препознају Њега као нашег Бога и нашег Спаситеља. Верујемо да ће то тако бити и верујемо да ће многи од нас, који нисмо знали увек да је све у Христу, када дођемо лицем к лицу пред Њега, а не сада када Га видимо у огледалу, многе тајне и истине спознати и да ће љубав Његова бити тајна која ће нас загрлити и загрлити и такве.

Међутим, једно је опредељење за Христа и против Њега. Другим речима, постоје они који се свесно опредељују против Христа, чак и онда када знају да је Он Син Божји, да је Спаситељ, јер су затровани гордошћу непоправљивом, самољубљем, славољубљем, среброљубљем и хтели би да буду бог и богови уместо Христа. Дакле, постоје они који свесно неће згрљај љубави Божје и такви се кроз историју срећу. Они се у пракси бескомпромисно испуњени мржњом, борећи се против Христа, боре и против Цркве Његове, а Црква Његова јесте пуноћа народа Божјег. То је одговор на питање када ће бити Долазак Христов. За сваког од нас сваки тренутак јесте Долазак Христов, јер у сваком тренутку бивамо измерени, али коначни тренутак јесте наш одлазак из овог света, јесте наша смрт.

А у данашњој јеванђељској слици долазак Сина Божјег, Други долазак Христов и Последњи суд није представљен опет како ми често мислимо: долазак уз поплаве, пожаре, ратове и итд. Није долазак судије који суди по законима људским: ако си погрешио заслужујеш казну, ако ниси погрешио бићеш награђен; а опет напомињем – нема човека без греха. У том смислу сви бисмо били кажњени, ако би Господ тако судио, али у овој данашњој јеванђељској причи опет нам се Бог открива као љубав; Христос као љубав и суди нам у односу на нашу љубав према Њему. То колико смо волели Христа, колико смо чезнули за Њим, колико смо хтели да будемо Његови, колико је наш живот био живот у покајању, јесте мера којом бивамо измерени и кроз коју се одређује да ли смо у наручју Божјем или не. Међутим, то да ли смо волели Христа и да ли Га волимо, да ли живимо у покајању, да ли гледамо на слабости своје и не осуђујемо брата свог, показује се управо у односу на брата. Колико волимо Бога види се не кроз наше спекулације, приче и филозофирања о љубави и јеванђељским вредностима, него се види кроз то какав је наш однос према другим људима. Зато Господ, када одељује људе једне од других, једне ставља са леве стране, а друге са десне, једне ставља да буду у рају, а друге оставља да буду у паклу, каже: Дођите у радост Оца свога, јер кад год сам био гладан, кад год сам био жедан, наг и болестан или било какву потребу да сам имао, ви сте ми изишли у сусрет. Наравно да су се зачудили праведници када је то било, јер, ево, први пут Њега лицем к лицу виде, а Он вели: Сваки пут када сте потврдили практично и конкретно у сусрету са сваким човеком, када сте показали љубав, разумевање, милосрђе, када сте снисходили, када сте потврдили сваку вредност, сваку врлину јеванђељску христолику и христоподобну. Са друге стране, они који нису имали осећања, који су се определили за то и успоставили као принцип свог живота да за њих не постоји други и ближњи, тј. да постоји само као средство за испуњење њихови циљева, такви се не могу наћи у близини Божјој, тј. сами себе су искључили из домета љубави Божје, а то бисмо могли представити на следећи начин: Господ који је љубав баш као у причи о изгубљеном сину или блудном сину или милостивом оцу, како хоћете, Господ који је љубав грли све, воли све и не гледа ни на једну слабост, ни на један промашај, ни на један грех било кога. Он не суди на основу тога. Међутим, тај Његов загрљај јесте радост сваком чији је живот био труд да живи у складу са Јеванђељем, чији живот је био такође раширене руке у односу на сваког човека и они се радују загрљају Божјем. Они, заправо, ту љубав Божју која их прожима имају као тријумф радости, имају као рај, а ови други, баш као у причи о блудном сину, где имамо слику старијег сина који је такође загрљен љубављу очевом, другим речима љубављу Божјим, али због охолости и себичности не може да изнесе и поднесе ту љубав Божју и загрљај Божји. Наравно, не знамо до краја епилог поменуте приче и сигурни смо да је и старији син увидео да само онда када волимо оца, волимо и све што је његово и да је и он доживео као и млађи син покајање.

Дакле, свако ко носи у себи мржњу у односу на Бога, који не прихвата Бога, који не прихвата Христа, с обзиром да ће и он бити загрљен и прожет том истом љубављу Христовом, он неће моћи да изнесе и поднесе баш онако како бива и у нашим животима. Тешко подносимо љубав онога кога ми не волимо и што је он бољи према нама, нама је све теже. Његов загрљај је нама мука. Зато, нека би Господ дао, браћо и сестре, да не остане наша вера само вера на речима, да пуна уста наше љубави према Богу не буду само празно слово на папиру, него да знамо да је у сваком који је поред нас присутан сам Бог, икона Христова, и да онда када се клањамо сваком свом ближњем и трудимо се да и речју и мишљу и делом волимо сваког ближњег; на најконкретнији и најпрактичнији начин потврдимо, покажемо, пројавимо и посведочимо да смо синови Божји, тј. да волимо свог Оца, да волимо Господа нашег Исуса Христа у Духу Светом, како бисмо и ми могли бити са десне стране Божје, а то значи већ овде и сада живот свој видети као дар Божји и славити Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин.