Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 30. марта 2025. године, у Недељу Светог Јована Лествичника, на светој Литургији у цркви Светог архангела Михаила у Београду

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, из одломка Јеванђеља по Марку видели смо једну драматичну слику, једнога оца који моли Господа Исуса Христа да му исцели сина, сина који је обузет демонским силама. И видели смо и у овој причи оно што сви знамо, а то је да када је неко обузет демонским силама, он нема власт над собом и демонске силе су оне које управљају његовим мислима, његовим речима, његовим поступцима. Бацају га где хоће, воде га куда опседнути сам не жели да иде и чини многе ствари за које зна да су погрешне и да су њему самоме штетне, али напросто нема снаге да се одупре власти демонских сила. И ту се увек поставља питање: како је могуће да нечисте демонске силе могу имати власт над слободним човеком, над нама људима?
 
Пре тога, наравно, многи од нас мисле да су приче о демонским силама само бајке и да оне не постоје или ако постоје, да су далеко од нас и да немају никаквог утицаја на нас. Међутим, Свето Писмо и Црква наша, предање наше Цркве, нас недвосмислено уверавају да постоје демонске силе, да постоји ђаво и да је он слободно биће које се једанпут за свагда определило да живи по својој вољи, а не по вољи Божјој. И те силе, на челу са Сатаном, на сваки начин хоће свакога од нас да увуку у своје мреже. Другим речима – да нас одведу од Бога.
 
Многи су путеви који нас могу одвести од Бога и многи су путеви којима се можемо уплести у мреже демонских сила. Међутим, ми смо створени као бића слободна, створени смо по слици и прилици Божјој и нема те силе која нас може одвојити од Бога, од Његове љубави ако ту љубав препознамо као пут, истину и живот, ако ту љубав препознамо као смисао и пуноћу свога живота и ако слободно, читавим својим бићем, хоћемо да идемо за њом и да одговарамо на призив љубави Божје. Дакле, демонске силе на сваки начин хоће да поробе човека, да овладају њиме и често се то и дешава.
 
Најпре, постоје они који се слободно потчињавају демонским силама тако што слободно бирају пут живота који не води Христу, тако што се слободно опредељују за демонске силе. И наравно да они немају никакве власти над собом. Може бити да они у почетку тога нису свесни, може бити да се у почетку то ни не види, али врло брзо током времена долазе у позицију да више не могу владати собом, ни својом мишљу, ни својом речју, ни својим делом, и  демонске силе их бацају куда хоће, ломе их како хоће. Али свако од нас, сваки пут када се опредељује за погрешан начин живота, за грех, он отвара своју душу за утицај нечистих сила. И ако је упоран у томе, ако не види да га то одваја од Бога, али и од самога себе и од ближњих, да мења своју природу и ако не жели да се врати Богу, тј. ако нема жељу да живи у покајању, онда и он, као и свако од нас, долази у опасност да дође у позицију да буде толико потчињен нечистим силама да више нема снаге да се њима одупре и да онда извршава њихове наредбе и њихову вољу.
 
Ми знамо да нема човека без греха и нема човека без страсти, тј. нема човека који упорно не понавља један те исти или више грехова. Али управо у овом периоду, периоду Четрдесетнице, ми знамо да нас Бог воли, да нас не оставља онда када постанемо немоћни због својих слабости, због својих промашаја, због својих грехова. Он нам даје пут покајања. Знамо и то да се сами од себе, својим силама и снагама не можемо ни кајати, него да нам је и ту потребна љубав Божја и сила Његова. Међутим, будући да знамо да је покајање пут нашег преображаја, пут обнављања љубави према Богу и према ближњем, ми у најмању руку желимо да живимо у покајању. И ако имамо добар почетак, то добро семе, онда благодат Божја долази, просвећује и освећује, просветљује, обасјава нас светлошћу за којом чезнемо непрестано, светлошћу од које кад се удаљимо осећамо само дубоку тугу и празнину.
 
Да бисмо, међутим, имали снаге да препустимо себе вољи Божјој, да она управља нама и да нас ослобађа од демонских сила, од демонских утицаја када смо им се потчинили, неопходно је да имамо истинску и праву веру, веру у то да је Исус Христос Син Божји, да је Он наш Спаситељ. И кад имамо веру у то да је Он Бог, ми заправо препуштамо себе Њему и призивамо Њега да са нама и уместо нас савлађује све наше препреке и искушења. Али исто знамо – као што је у овој причи одговорио отац сина обузетог демонским силама када је био упитан: Да ли имаш вере? – Верујем, Господе, помози моме неверју! – исто тако, дакле, и ми знамо да је наша вера слаба и да непрестано треба да се молимо Богу да нам Господ умножи веру и да нам помогне да чинимо све оно што веру умножава, да долазимо на свету Литургију, упорно и истрајно, да се причешћујемо, да постимо, да се молимо, да се исповедамо, да се трудимо да живимо у покајању, да не осуђујемо ближњег, јер знамо да каквим судом будемо судили другима и нама ће се судити.
 
Дакле, вера је предуслов дејствовања благодати Божје у нашим животима. То је поље, то је њива, то је простор где се пројављује благодат Божја. Где има вере ту има благодати, али ми знамо да је наша вера слаба и зато, Господе, умножи нам нашу веру. Тек када имамо вере, када призивамо благодат Божју да уђе у наше животе, ми ћемо знати како и на који начин треба и у свом свакодневном животу да се отварамо за дејство благодати Божје како бисмо не само одагнавали нечисте силе из нашег ума и срца, из читавог нашег бића, које нас разбијају и претварају у делове, него ћемо бити у стању да их спречимо да имају било какав утицај у нашем животу. У мери у којој благодат Божја запоседне простор нашег бића, у тој мери је смањен и простор утицаја демонских сила.
 
Али демонске силе се не изагнавају магијским путем из нашег живота и не спречавају механички, на механички начин, да уђу у наш живот. Поред вере потребан је живот у Христу, потребни су молитва и пост. Потребна је жива и делатна вера. И често ћемо чути да неко каже да се хришћани баве само собом и да сматрају да је молитва и све друге хришћанске врлине оно што треба да решава наше личне духовне проблеме, али и проблеме наше заједнице. Међутим, Господ се у овој причи обраћа нама хришћанима и подсећа на то да је вера мртва ако нема дела, ако се не претвара у пост и у молитву. Молитва није ништа друго него успостављање непрестане заједнице са Богом и кроз ту заједницу заједнице са ближњим. Молитва није ништа друго него отварање себе, свога срца, свога бића за Христа и прихватање Њега за свога Спаситеља. У молитви, стојећи пред Христом, тек тада можемо сагледати своје духовно стање, видети своје падове, препознати свој грех и постати способни да се вапајем обраћамо Њему, Господу нашем за помоћ. И наравно пост, а пост не значи ништа друго него опет давање главног места у своме животу Христу Господу нашем и ограничавање простора и присуства демонских сила у нашем животу.
 
Дакле, постом и молитвом, која је израз наше вере, ми имамо способност да станемо пред Христа као слободна бића, да стојећи пред Њим препознамо и имамо искуство Његове љубави, имамо искуство Његове бриге о нама, имамо искуство Његове нетварне светлости и спознају свога стања, које иако такво какво је, неће пропасти баш због љубави Христове. Нека би Бог дао да имамо вере да понављамо непрестано: Верујем, Господе, помози моме неверју, како бисмо онда постом и молитвом издизали се и успињали лествицом спасења са земље на небо и како бисмо истом том лествицом искуство неба преносили и сведочили овде у свету, а увек и сада и свагда и у векове векова славили Господа нашега Спаситеља Исуса Христа са Оцем Његовим и Духом Светим. Амин.