Високопреосвећена господа митрополити будимљанско-никшићки Методије и милешевски Атанасије предводили су свечану литију од цркве Светих апостола Петра и Павла до цркве Светог Николаја у Никољцу. Том приликом бјелопољским улицама пронете су мошти Светог Харалампија.

Поздрављајући бројне вернике који су учествовали у литији, као и митрополита Атанасија који је донео благослове Светог Саве, митрополит Методије је изразио радост што је у Петровданској литији учествовао и градоначелник Никшића г. Марко Ковачевић: - Драго ми је што си дошао да покажеш и првацима бјелопољским где им је место – са својим народом, са најдубљим темељима овог града и са темељима које смо данас походили у литији, молећи се за здравље и спасење свих људи, не само овог града и њихових житеља него свих људи с краја на крај васељене. За све људе добре воље ходили смо по тим древним темељима немањићким, Мирослављевим, па и пре њих, јер су и они дошли на те ранохришћанске темеље и уградили се у свом подвигу и градитељству, задужбинарству, а и у највећим дометима духовности и културе. Овде је писано Мирослављево Јеванђеље, које је препознао и признао цели свет за најлепше узорке средњовековне хришћанске културе. То су темељи овог града, то је жила куцавица овог народа који га је овде одржавао кроз све епохе, нимало лаке, поробљених ових простора кроз векове. Та златна нит ових древних темеља пулсирала и испулсирала и до данашњег дана и до нас и нама живот даје и улива наду да ће куцати та жила куцавица и до краја света и века овде, без обзира како се неки људи према томе данас односили и опходили. Прескочили смо барикаде кроз овај град, које су нам овде кроз центар по први пут постављене под лошим изговорима, због техничких разлога бине коју заобилазимо, али су све те препреке за Цркву и народ Божји смијешне. А знате ли због чега? Зато што данас прослављамо Светог апостола Петра, на чијем исповедању је Христос рекао да ће саградити Цркву, али ту Цркву ни врата паклена неће надвладати, а не неке смешне препреке и препоне и ситне злобе људске, које само на крају се обију о главу оних који их спроводе и који тиме показују своје једно лоше стање и расположење у које су запали. А ови древни темељи и ова светиња и сви који ходимо за Христом и нашим прецима, стално их изнова призиваји и ми их позивамо да се врате на пут својих предака јер другог пута нема, јер је други пут беспуће, а не пут који води у живот вечни. Проћи ће ово земаљско замалена, као што је прошло свих генерације људског рода које су градиле, па ће и ово време проћи, али остаје оно што улажемо у вечност, једино са собом што носимо одавде – а то је образ који треба да сачувамо и душу да спасимо.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка