Ови свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта. Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве.

О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен Свети мученик Тимотеј (види 19 август) и после многих мука у огњу спаљен; затим свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19 август). Гледајући овај крвави призор шест храбрих хришћанских младића, Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога да неустрашиво желе страдати за Христа и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана громко изјављујући: И ми смо хришћани!

Намесник Урбан видећи их младе не хте да их одмах погуби, него их дуго ласкаво наговараше да се поклоне идолима и не погубе сами себе у цвету своје младости. Затим нареди те их у тамницу вргоше. После неколико дана овим сужњима Христовим би придружен Свети Агапије, човек угледан међу хришћанима и славан због свог страдалачког подвига, јер је и раније у разна времена показивао велику храброст у исповедању имена Христова и разне муке већ поднео. И сада он би са слугом својим Дионисијем Египћанином ухваћен, бачен у тамницу међу шест светих младића и тако их постаде осам. Дуго су они у оковима тамновали, много пута испитивани и на разне муке стављани, али они све јуначки претрпеше и Христа се не одрекоше. Најзад бише осуђени на посечење мачем. И сви они у овај дан, петнаестог марта 303 године, положише главе своје за главу Цркве - Господа Христа, коме свете душе своје у руке предадоше и победничке венце од Њега добише у Цркви на небу.