Патријарх Порфирије: Беседа на Дан сећања на страдале и прогнане Србе у „Олуји“
У име Оца и Сина и Светог Духа! Једном речју, браћо и сестре, окупили смо се да се Христовим миром укрепимо и молитвено сетимо насилног прогона нашег народа, небивалог у Европи, са прадедовских огњишта на којима су вековима живели широм Далмације, Лике, Кордуна, Баније и западне Славоније.
Да се тим миром супротставимо сваком насиљу, рату и тзв. Oлуји. Да и на овој, крвљу плаћеној, благословеној груди српске земље потврдимо своју неодступну приврженост миру и слободи. Да се сетимо само једне у неизбројивом низу наших новијих народних Голгота. Да покушамо да разумемо шта је генијални Шантић хтео да стваралачки протумачи и пророчки наговести кад је, пре једног столећа, певао нама о нама:
Драга браћо и сестре, који сте у име свих нас понели крст прогона и страдања у ономе што се зове Олуја, иако сте били принуђени да напустите родну груду, Бог је дао, јер само Он то може дати, да дођете својима и у своју земљу. Зато тај егзодус није окидач за очај, него, напротив, подстрек за наду и оптимизам, за слободни и стваралачки живот, за дочек наших долазећих нараштаја, те силне планинске ријеке о којој Алекса говори. Наш народ је небројено пута кроз страдање, жртву и смрт досезао неотуђиво искуство слободе и живота. Тиме је непогрешиво показао да је кључ свих наших недоумица Светосавски програм, а одбрана од свих наших претњи Косовски завет. Ето из ког разлога се непрестано враћамо Христу и Његовом Јеванђељу мира, али то не значи ићи унатраг, него неодступно освајати стварност која нам долази из будућности и давати јој неотуђиви смисао и пуноћу. Зато хришћани свој живот виде као смисаон и садржајан, једино у светлу Христових речи: Блажени миротворци, јер ће се синови и кћери Божји назвати! Отуд није чудо што трагајући за вишњим миром наш Свети владика Николај пева:
Мир вам остављам, мир свој дајем вам! (Јн 14, 27). Овим речима, Господ Исус Христос, снажи и теши своје ученике и апостоле, али и све потоње следбенике, међу које се и ми, вечерас овде сабрани, сврставамо молећи се за наше пострадале и тако одужујући најсветији дуг који имамо према њима. Јер у молитви њихова жртва никада неће бити ни обезвређена, ни злоупотребљена. Урођена чежња управо за тим миром Христовим нас је сабрала да вишњи мир и радост призовемо у срца наша, у породице наше, у комшилук и отаџбину нашу, међу нас, међу све завађене и зараћене појединце, народе и државе, на гробове наших изгнаника и невиних страдалника, на читаву предивну творевину Божју.
Нека је вечни помен свој нашој браћи и сестрама невино пострадалима било где и било када, а посебно онима недужно и неправедно пострадалимa у војно-полицијској операцији коју зову Олуја. Вечни помен свој нашој браћи и сестрама, амин.
Да се тим миром супротставимо сваком насиљу, рату и тзв. Oлуји. Да и на овој, крвљу плаћеној, благословеној груди српске земље потврдимо своју неодступну приврженост миру и слободи. Да се сетимо само једне у неизбројивом низу наших новијих народних Голгота. Да покушамо да разумемо шта је генијални Шантић хтео да стваралачки протумачи и пророчки наговести кад је, пре једног столећа, певао нама о нама:
Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,
и силни, као планинска ријека,
сви ћемо поћи преко оштра кама.
Све тако даље, тамо, до Голготе,
и кад нам мушке узмете животе,
гробови наши, бориће се с вама.
Страх нам неће заледити груди!
Волови трпе јарам, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.
Драга браћо и сестре, који сте у име свих нас понели крст прогона и страдања у ономе што се зове Олуја, иако сте били принуђени да напустите родну груду, Бог је дао, јер само Он то може дати, да дођете својима и у своју земљу. Зато тај егзодус није окидач за очај, него, напротив, подстрек за наду и оптимизам, за слободни и стваралачки живот, за дочек наших долазећих нараштаја, те силне планинске ријеке о којој Алекса говори. Наш народ је небројено пута кроз страдање, жртву и смрт досезао неотуђиво искуство слободе и живота. Тиме је непогрешиво показао да је кључ свих наших недоумица Светосавски програм, а одбрана од свих наших претњи Косовски завет. Ето из ког разлога се непрестано враћамо Христу и Његовом Јеванђељу мира, али то не значи ићи унатраг, него неодступно освајати стварност која нам долази из будућности и давати јој неотуђиви смисао и пуноћу. Зато хришћани свој живот виде као смисаон и садржајан, једино у светлу Христових речи: Блажени миротворци, јер ће се синови и кћери Божји назвати! Отуд није чудо што трагајући за вишњим миром наш Свети владика Николај пева:
Где год мира тражим на овоме свету,
свуд находим немир и тескобу души...
Васиона цела тесни је и гуши...
Само кад сам с Тобом (Христе),
тад ми тесно није,
тајна мога мира у Теби се крије.
Мир вам остављам, мир свој дајем вам! (Јн 14, 27). Овим речима, Господ Исус Христос, снажи и теши своје ученике и апостоле, али и све потоње следбенике, међу које се и ми, вечерас овде сабрани, сврставамо молећи се за наше пострадале и тако одужујући најсветији дуг који имамо према њима. Јер у молитви њихова жртва никада неће бити ни обезвређена, ни злоупотребљена. Урођена чежња управо за тим миром Христовим нас је сабрала да вишњи мир и радост призовемо у срца наша, у породице наше, у комшилук и отаџбину нашу, међу нас, међу све завађене и зараћене појединце, народе и државе, на гробове наших изгнаника и невиних страдалника, на читаву предивну творевину Божју.
Нека је вечни помен свој нашој браћи и сестрама невино пострадалима било где и било када, а посебно онима недужно и неправедно пострадалимa у војно-полицијској операцији коју зову Олуја. Вечни помен свој нашој браћи и сестрама, амин.
Најновије вести
03.03.2025 11:32
Епископ Сергије: Праштајмо свима све и љубимо једни друге
03.03.2025 11:23
Митрополит Иринеј: Будимо свесни потребе за смирењем и покајањем
03.03.2025 10:38