У навечерје празника Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, у крипти храма Светог Саве на Врачару одржана је Светосавска академија под називом Венац славе Светом Сави.

Свечаности, којом је отпочело и прослављање 850 година од рођења Светог Саве, присуствовао је и Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије. У богатом прогрaму су учествовaли хор ученика Богословије Светог Саве из Београда, Дечји хор „Растко”, хорoви храма Светог Саве, хор „Мокрањац”, мешовити певачки састав АКУД „Иво Лола Рибар”, као и најмлађи светосавци који су рецитовали стихове посвећене Светом Сави. Светосавску беседу коју је произнео протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског и сабрат храма Светог Саве, доносимо у целости:

Осамстопедесет година са Светим Савом

Ваша Светости, ваша преосвештенства, уважени оци, драга браћо и сестре, нaјдража децо, љубљена чеда Светог Саве,

Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша! (I Кор 15, 14) Ово непоколебиво становиште животодавни је ослонац и узрочник свега бесмртног што се родило на земљи. Ова вера изнедрила је Светог Саву Српског. Она је до данашњег дана сачувала његов род на земаљском шару. Управо нас она вечерас ненаметљиво нагони да напустимо комфор наших домова и сабремо се на ово празнично сретење у Господу, са Светим Савом и међусобно! Слава Богу! Хвала Светој Гори! Благодарност христоименитој Србији!

У тропару Светом Сави, истичу се две димензије његове везе са нама, и то:

Пута који води у живот, наставник и првопрестолник и учитељ био си... Светитељу Саво... и

моли Христа Бога да нам дарује велику милост!

Ово БИО СИ – односи се на историју, а МОЛИ ХРИСТА БОГА – на оно што је непролазно!

Кад се човек нађе у подножју недогледних планинских врхова у намери да ногом крочи гőре, сигурнији је у то да може покушати да се попне него ли да ће и успети. Кад је тако са досезањем овоземаљских врхова, колико ли је немогућније упутити се и веровати да ћемо досегнути висине које, из људском оку видљивих оквира, залазе и уздижу се у сфери невидљивог; у стварности која не подлеже никаквим средствима људске перцепције. Управо се овако, пред вама вечерас, осећам. Беспомоћан и немушт.  Неуверљив у покушају да наслутим и изразим оно што сваког обичног, нормалног човека интересује, а то је: шта се находи на врху горостасне, Богом облагодаћене људске егзистенције, тј. у потпуности оствареног човека, у бѝти Светитеља којем се обраћамо најпре речима: БИО СИ... а  онда МОЛИ ХРИСТА БОГА!

Шта је то толико моћно што је Растка учинило Савом, а смртног Немањиног сина бесмртним чедом Божјим? У чему је тајна те животворне силе која га и после 850 година чини вечерас живим међу нама и делатним у нама?! Одговор на другом месту нећемо наћи осим у Јеванђељу, сем код Христа, који вели: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити... Јер ја живим и ви ћете живети... (Јн 15, 12; 19) Дух дише (дува) где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа! (Јн 3, 8) Истим Духом Светим рођен, Живот Светога Саве, виђен песничком душом, Васка Попе, изгледа овако:

Гладан и жедан светости
Напустио је земљу
И своје и себе

Ступио је у службу
Крилате господе...

Потрошио је све своје године
Зарадио је змијоглави штап

Узјахао је штап
Вратио се на земљу
И ту нашао и своје и себе

Живи без година без смрти...

Само тај и такав Сава јесте Свети Сава, јесте неуморни и брижни отац, утешитељ, свештенослужитељ Бога вишњега и човекољубац. Он осам столећа неуморно долази из есхатолошке стварности, из, за нас, благословене будућности у историју испуњавајући основну заповест Новог Завета: љубави према Богу и ближњима. То Савино 800-летно служење ЉУБАВИ придобило је за Христа многа, чак неизбројива, чеда из српског народа. Тај неодољиви светодуховски зов преношен и сведочен Светим Савом призвао је његовог телесног оца да му добровољно и свесрдно постане духовни син. Далекосежност ове спасоносне Симеонове вере допире и до нас, јер винова лоза израсла из његова гроба чини да бездетни супружници постају радошћу испуњени родитељи.

Светосавски зов вере нагони Првовенчаног да остави владарски престо и као монах Симон постане ,,свима слуга“ и исцелитељ до данашњег дана. Глас Савине вере надахњује Милутина да сагради десетине цркава ради неућутног прослављења Христа и духовног преображаја Срба. Његове свете мошти вековима сведоче живо присуство Божје међу Бугарима и свима који Бога траже. Савино предање смирено наставља и аутентично продужује Стефан Дечански, опраштајући прогонство и ослепљење које му је отац приредио, као и мученичку смрт коју му је син приуштио. Његова гробница неисцрпни је извор чудеса Бога Савиног, не само међу Србима, него и међу некрстима: Арбанасима и инима. Семе Савине вере преношено с колена на колено, поникло је у срцу честитога кнез Лазара и свих који су га чули како громи кад говори: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века! Резултат исповедња те и такве вере јесте плаћање ове грудве земаљске коју сматрамо отаџбином, потоцима крви Немањиних синова и кћери, и њихово украшавање неувенљивим венцима славе Христове као оних које је у Духу родио Свети Сава. Мркли мрак турског робства пресеца на двоје славно мучеништво за Христа двојице Савине млађе браће по монаштву, игумана Пајсија и ђакона Авакума. Кад младог 17-годишњег Авакума саветује мајка да се одрекне ,,Светосавских идеала“ и поштеди своју младост, он јој као престарели мудрац и неустрашиви крстоносни јунак одговара:

Мајко моја на млеку ти хвала,
алʼ не хвала на науци таквој!
Србʼ је Христов, радује се смрти!

Нису ли исти одјек у својим срцима чули и Владика сарајевски Петар Зимоњић и бесмртни Вукашин из Клепаца који својим крвницима на смртоносне претње, одговарају: први Зрело жито, готово стрњиште! а други Само ти дјете ради свој посао! Ни трунке сумње нема да су у тим посетама Светог Саве срели га и занети његовом вером кренули пут неба и натчовечни Синђелић, нашег времена мајор Милан Тепић, кад је крај Бјеловара ратне 1991. године заједно са магацином муниције којем је претило да буде извор неизмерног крвопролића одлетео у Небеско царство у којем је, несумњиво раширених руку и очинског слободарског срца, дочекао малу Милицу Ракић из Батајнице, коју је НАТО ракета тиранске војне операције у демонској ироничности названа ,,Милосрдни анђео“ одвела у вечност.

А где су сви они који су се у рату и у миру рађали у нашем роду и одгајали у Светосавском духу. Не би ми достало времена кад бих намерио казивати само о знаним чедима Светог Саве који су његов осамстогодишњи ход кроз историју сматрали каменом темељцем сопствених живота на земљи и бесмртовања на небу. Нису ли у том броју свети архипастири и учитељи наши: од Арсенија Сремца, до Иринеја патријарха; преподобни Петар Коришки, Јоаникије Девички, Прохор из Пчиње, Блажена Стојна и мати Иларија из Мушутишта; не видимо ли међу њима Теслу, као сина Православља и Пупина као чедо српске Светосавке?! Не сија ли међу свима њима - слава честитости - Милица Костић из Крушевца!? Зар сви ови светосавци, а неупоредиво више оних које не знамо по имену, а за које Достојевски вели Благослови Господе живот и смрт, обичних добрих људи,  кроз историју нису нама пример!? Наравно да јесу и да остају наш свети узор за угледање.

Славећи Светог Саву ове 2025. године милости Господње, у несумњивој вери, целим својим бићем исповедамо да нас Свети Сава никад, као ни претке наше како смо кроз наведене примере видели, неће оставити у неизвесности нити препустити пропасти. Само ако можемо да верујемо да Он хоће и може, да је спреман да одговори на молитву, призив и вапај сваког од нас, обичних, малих, али увек његовим и Христовим лицем обасјаних, онда ћемо и ми успети да се остваримо као своји и Савини, а то значи Господњи и ближњи сваког човека. Само тад ћемо оправдати живот који смо од Бога добили на дар. Нека нам ове мисли буду повод и подстрек да рачунамо на молитву Светом Сави и усрдно вапијемо:

Моли Христа Бога да нам дарује велику милост!

Да не задремамо у каравану овог живота који иде своме крају него да будни и изоштреног унутарњег слуха можемо да чујемо јеванђелску реч коју нам Он ненаметљивом очинском љубављу саопштава: Не будите ником ништа дужни осим да љубите једни друге; који љуби другога, испунио је Закон (Рим 13,8). Амин!

На крају академије присутнима сеобратио и Светејши Патријарх српски г. Порфирије:

- Мислим да је сувишна свака реч после ове дивне песме, после ових анђелских гласова који су у име свих нас узнели молитву вишњем Богу, а у славу  Светог Саве. Зато у име свих овде присутних ја се захваљујем најпре најмлађима, па онда рецитаторима и онима који су уложили напор да имамо овакав диван програм. Нека Бог да молитвама Светог Саве свима нама да будемо мало бољи данас него што смо били јуче, да сутра будемо бољи него што смо данас, да се трудимо да будемо бољи стално баш као што је то чинио Свети Сава молитвом Богу и благодаћу Божјом. Свети Сава се трудио да буде бољи, а и ми да да се трудимо да будемо бољи не од других него од себе да би нам било свима боље. Зато још једанпут једним гласом и једним срцем у име свих узносимо молитву у стиху Светом Сави: Свети Саво, ти помози да живимо сви у слози! Мир Божји и срећно навечерје празника!