У једанаестој глави Јеванђеља по Јовану помиње се, између осталог, страх јеврејског Синедриона због све већег броја оних који су кренули за Исусом Христом.

Видјевши да Христова знамења све јаче утврђују народ у познању Њега као Онога који има ријечи живота вјечног (Јн. 6, 67-68), првосвештеник Кајафа пророчки изговара: Ви не знате ништа, нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ. И не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно (Јн 11, 50-52). Јеванђелист Јован наглашава, дакле, да је првосвештеник Кајафа, – иако потамњен гријехом и слијеп да препозна у личности Исуса Онога Који је дошао да спасе свијет, – био у стању да прорекне истину о спасоносном страдању Христовом које се имало збити не због свог пророчког дара већ само због тога што је био на мјесту првосвештеника оне године. Првосвештеничка служба је била Богом потврђена и имала своју силу независно од тога ко је ту службу у датом тренутку вршио. Кајафи и јеврејском Синедриону је убиство Исуса било једини циљ, осуда на крсно распеће је била њихова привидна побједа, а за оне који су слиједили Христа, пораз, рушење свих нада и необјашњива несрећа. Међутим, Бог је Својим промислом окренуо јеврејски злочин у извор вјечне побједе, вјечног живота и уништења смрти. У вријеме страдања Исуса Христа они који су Га слиједили били су саблажњени, из њихове перспективе распеће на крсту било је нешто потпуно апсурдно и трагично, нешто што, гледано људским очима, никако није требало да се деси. Међутим, Бог је Христову смрт на крсту, који је до тада био символ понижења и поруге, учинио символом побједе, славе и васкрсења.

Ова епизода из Јеванђеља својим дубоким смислом нас учи да су Божији планови недокучиво изнад наших људских закључивања, очекивања и судова и при том су увијек за нас спасоносни. Бивало је кроз цијелу историју хришћанске Цркве, а и данас бива, да се одређени догађаји, ситуације и поступци чине наизглед нелогичним, трагичним и поразним, али да их Божје дјеловање преобрази у славу Цркве и њену побједу. До истог закључка долазимо и када је мисија Цркве у питању. Ових дана често чујемо гласове из круга оних који и сами јесу у Цркви (као мирјани, теолози или клирици) како је Црква склона дефетизму, пасивна и немушта пред друштвеним збивањима и изазовима садашњице. Такви сматрају да би Црква требала да буде „гласнија“ и „опредјељенија“ јер у супротном издаје своју мисију. Често су ти позиви конкретно упућени тзв. „црквеном врху“, тј. вишој црквеној јерархији. Само одређивање вишег клира као „црквеног врха“ говори да многи, од којих се због природе њихове црквене службе то не би очекивало, остају заробљени у шаблонима дневнополитичких матрица и терминологије. Својеврстан је, стога, парадокс то што се поједини црквени свештенослужитељи и теолози постављају и дјелују као да су изван Цркве а не у њој, што је трагична посљедица одсуства елементарне црквености и саборне црквене свијести.

Црквени врх и њена глава јесте Богочовјек Христос. Црквени архијереји јесу они који могу појединачно и да погријеше, да донесу неку одлуку која би, по неким тренутним и овоземљским мјерилима, била погрешна. Међутим, у природи Цркве је да не гријеши, јер њу надахњује Дух Свети Који уводи у сваку истину, покрива и надопуњује наше људске слабости и преображава их у добро и на корист саме Цркве. Понекад се поступци црквеног клира рефлектују на друштвене догађаје те се на основу тога може просуђивати о карактеру тих догађаја и појава. Али то није примарни циљ црквеног дјеловања, већ је њена основна мисија изграђивање заједнице Тијела Христовог, што подразумијева благодатно једномислије и јединство („једним устима и једним срцем“). Према томе, сваки гест, дјело или ријеч црквеног јерарха и свештенослужитеља која би дала повод за неку подјелу унутар вјерног народа противна је бићу Цркве. Свођење Цркве на раван који је чисто људски, идеолошки и политички јесте одсуство црквене свијести и одговорности.

Говорећи о овој теми, у контексту актуелних дешавања, један клирик увијек ризикује да се невољно нађе у пољу дневне политике која намеће ставове искључиво у бинарном кључу (за или против). Али, пастирска дужност такође налаже да се укаже на појаве које угрожавају црквено јединство. То су прије свега отворени напади на Цркву од стране „доказаних“ мрзитеља из неолибералних редова, али то су све чешће и ставови појединих клирика који, свјесно или несвјесно, производе исти ефекат као и први. Оправдано се поставља питање да ли су покушаји опомињања Цркве за „неоглашавање“ и „дефетизам“ заправо плод нечије жеље да се створи што већа дисонанца и размимоилажење између јерархије и народа, као и унутар саме јерархије, а што би посљедично довело до нарушавања јединства саме Цркве. А без тог јединства у опасности је и сам опстанак нашег народа.

Корисно би било да они који пишу и говоре о дефетизму „црквеног врха“ своје ставове провјере Светим Оцима и искуством Цркве у њеном историјском ходу. Могуће је да многи критичари „црквеног врха“ нису сасвим свјесни штете коју чине нерасудним критикама, иако људска слабост и ограничено познање не умањују снагу и истину Цркве. Али, да би се сагледала и доживјела пуноћа црквеног живота који открива Истину потребно је хришћанско смирење и свијест да је искуство Цркве неупоредиво веће од нашег парцијалног исксутва и „знања“. Црква живи у свакој конкретној епохи, али је истворемено и надилази, те њено дјеловање, ријечи и поступци могу у датом моменту да изгледају неразумљиви и нелогични, али су увијек благодатни и из перспективе вјечности спасоносни за све оне који желе спасење.

Протојереј Слободан Лукић, парох будвански

Извор: Митрополија црногорско-приморска