Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. марта 2025. године на светој Литургији у цркви Светог кнеза Лазара на Звездари.

Браћо и сестре, нека је на здраље и на спасење молитва и свето Причешће. Ево нас хвала Богу у Великој Четрдесетници, тј. ево нас на мору духовног живота, али и духовне битке, невидљиве духовне борбе, где, налазећи се на пучини отвореној, свако од нас је изложен разним догађајима. Изложен је понекад догађајима који нису пријатни, а понекад живимо у амбијенту који је благотворан за нас. Али и у једном и у другом случају ми имамо и могућности, тј. капацитете, дарове од Бога, међутим и задатак, тј. послушање од Бога, да независно од тога какве су околности и кроз какве догађаје и феномене пролазимо, увек се трудимо да будемо у броду који је на путу ка Царству Божјем, у броду који је у исто време и предукус царства Божјег, а тај брод, та лађа се зове Црква. И невидљива борба којом живимо кроз Цркву, боравећи у Цркви а у овом свету, подразумева нашу непрестану усредсређеност на Бога, тј. на Богочовека Христа, без којег нема ни брода, нема ни кормила, нити је могуће да спознамо уопште пут који нас води у Царство Небеско. Наш живот, та духовна борба, није ништа друго него оно на шта нас позива и сам Господ на почетку своје проповеди, а пре њега Његов Претеча, велики, Часни, Свети пророк Јован Крститељ. А то је покајање.
 
Наравно да ми који живимо у Цркви добро осећамо и знамо читавим својим бићем да нема веће радости, нема лепшег стања у којем се можемо наћи и радости којом можемо бити обасјани и испуњени од радости и лепоте покајања. Зато што покајање је ништа друго него једно непрестано умивање и купање читавог нашег бића, и спољашњег, а нарочито унутрашњег, купање нашег бића које обнавља чистоту и лепоту коју смо добили као дар, али и као задатак на светој тајни Крштења. А то купање заправо није ништа друго него способност, могућност сваког од нас да својим духовним оком унутар свог бића непрестано гледамо лице Божје, имамо непрестани сусрет са Њим, имамо непрестани загрљај са Њим. Наравно, покајање јесте духовна борба и оно изражава читав наш подвиг, зато што обухвата свеукупни напор и труд сваког од нас да баш кроз купање, кроз очишћење, одбацујемо све оно што нам није природно, све оно што не припада икони Божјој у нама. И то подразумева одређени напор и одређени труд. Будући да покајање заиста јесте радост, одбацујући са себе све оно што није природно нама, васпоставља се, обнавља се, сија и засијава у нама оно што је природно. Одједанпут наше биће заиста јесте икона Божја, тј. одједанпут у нашој души, у нашем срцу, на нама се пројављује и показује печат Божији. Ово је дакле период покајања и то су речи којима почиње Јеванђеље Христово, то су речи којима нас Господ позива у спасење и у Цркву.
 
Зато немојмо никада заборавити да без нашег личног покајања, без нашег личног преображаја, без нашег личног труда, да будемо оно што јесмо, а то значи иконе Божје, не можемо постићи ништа ваљано или у најмању руку ништа дуготрајно добро на дуге стазе. Зато ми јесмо сведоци. Хришћанин је сведок, Црква је сведок. Сведок у исто време значи и мученик. Дакле ми јесмо сведоци ако затреба и крвљу својом. Понекад то сведочење подразумева прихватање на себе клевете, оптуживања, осуђивања, понекад подразумева и напросто ћутања, али јесмо сведоци распетог и васкрслог Христа. Треба да будемо сведоци Царства Божјег. И зато знамо да без покајања не само да нисмо иконе Божје, него самим тим, будући да прљамо икону Божју у себи, нисмо ни истински ни прави сведоци тајне Христове. Покајање и, наравно, купање и чишћење, подразумева опет оно што једноставно каже сам Господ – пост и молитву. Очисти себе од свега онога што деформише нас у нама, значи откинути, одсећи себе од демонскога, од демонских сила. Ослободити себе од било које врсте утицаја ђавола. А то се не може постићи без поста и молитве. Тај род се може победити искључиво постом и молитвом, молитвом Христу и постом ради Христа.
 
На пучини разних искушења и изазова који стоје пред нама, али и у нама, као појединцима и као народу, налазимо се увек. Ево и у ова времена: раздори, сукоби, мржња као да хоће да се зацари у нама и међу нама, као да хоће потпуно да нас подели, издели, претвори у појединачне, претвори у оно на шта позива философија овога света – претвори у индивидује. А створени смо као народ, као људи Божји. Створени смо да будемо једно у Христу. Да сви једно буду – вели Господ. Створени смо да се боримо против свега што долази у нечастивог хотећи да нас пороби. На словенском између осталих имена којима се назива нечастиви јесте и бес. Дакле, бес није ништа друго и да немамо никаких образложења на ту тему и објашњавања, довољно је да само разумемо реч, етимологију речи. Дакле, бити бесан значи поробити себе бесу. А бес је демон, демонска сила. Кроз покајање ми се ослобађамо и гнева, и агресије, и беса; ослобађамо се демонских сила кроз молитву, кроз пост, кроз покајање, благодаћу, љубаву и силом Божјом.

И у ова времена треба да се молимо да Господ буде међу нама пре свега, да нам Он буде и сапутник, и путоказ, и пут, и истина, и живот. Нема веће вредности, наравно, за нас људе од слободе, од правде, од истине, али све то без љубави празно је. Апостол Павле то једноставно објашњава у Химни љубави, где говори о разним вредностима и даровима које човек треба да има, који су важни, који су незаменљиви, непоновљиви, неопходни нама, али ако их имамо све, а љубави немамо, онда је то узалуд, тј. и слобода и правда су ултимативне вредности. Међутим, ако нема љубави међу нама, ако мржња царује међу нама, онда су оне без садржаја. Ако нема љубави, а она је у исто време и мир, ако нема и мира међу нама, онда су и слобода, и правда, и свака друга вредност кратког даха. Често, заправо, постају контрадикторност саме себи и бумеранг који се обија о наше главе. Јер све то је дато, за све то се боримо, да бисмо могли да имамо мира и љубави међу собом. И љубав и мир нас подстичу да војујемо за све остале и за све друге вредности. Црква је изнад свега и пре свега фундаментално, базично, у својој основи миротворка, миритељка. Она то јесте зато што је Тело Христово, зато што је Христос Онај који је мир. И тамо где је Христос, ту је мир. Слобода, правда и све друго је важно, али понављам, ако нема љубави и мира међу нама остаје празно,тј. ако нема спремности међу нама да тражимо опроштај једни од других; ако нема спремности у мени да вас молим за опроштај и да се трудим да ништа против вас не носим заувек у своме срцу, да будем спреман увек да вам праштам све. И обрнуто, ако сте спремни да ми праштате и да не злопамтите заувек, онда смо сви заједно Црква; и ако смо спремни да једни у односу на друге се тако постављамо. Љубав и мир значи да у моме срцу има места за тебе ма ко да си, ма какав да си, да у твоме срцу има места за мене, ма какав да сам и ма ко да сам.

Мир и љубав значи да никада не дозволим себи и не помислим да је исправно, да је спасоносно да те мрзим. И обрнуто, да никада не помислиш да је исправно, да је спасоносно, да је у реду да ме мрзиш. Да то буде основни доживљај са твоје стране мене и са моје стране тебе. Имајући Господа нашега као Кнеза мира и Мајку Његову Пресвету Богородицу као Ону која читавим својим бићем увек се обраћа Богу: Нека ми буде по речи Твојој, ми, као деца Божја, као Црква Његова, увек ћемо се по сваку цену, као сведоци Христови, борити за мир. Боље речи, сведочити мир и љубав. Трудити се да то чинимо и знати да је то наш пут и појединачно, лично, у својим срцима, у својим молитвама и саборно, као црква Божја. Зато ћемо и у ове дане испуњене великим искушењима за наш народ, искушењима која се управо тичу наших међусобних односа, у времену искушења, трудећи се да будемо бољи, молити Пресветој Богородици. Вечерас у храму Светог Саве и у свим нашим храмовима, имаћемо акатист Пресветој Богородици, где ћемо се молити за мир у нама и међу нама, али и свакога петка до краја овога поста служићемо акатист Пресветој Богородици, само са том жељом и молитвом Њој, да Она заступа нас пред Сином Божјим и да измоли да заиста имамо мир у себи и међу нама, али да буде мир и у читавом свету. Нека сте благословени и срећан остатак поста.