Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 3. јуна 2025. године на светој Литургији у цркви Светих цара Костантина и царице Јелене у Београду

Нека је срећна слава, браћо и сестре, свих парохијана овог светог храма који је посвећен Светом цару Константину и Светој царици Јелени, равноапостолнима, који су свако на свој начин учинили да хришћанство постане вера која се не прогања и да хришћани буду људи који су признати као и сви други људи у временима у којима су живели цар Константин и царица Јелена. Наравно, крст носити нама је суђено, а крст носити, између осталог, значи бити распет, значи бити непризнат, значи бити одбациван, значи бити управо прогањан. Зато је Господ и рекао свима нама, кроз апостоле, да само онај који хоће да иде за Њим треба да узме крст свој и пође за Њим, тј. крст подразумева слободу. Носити крст подразумева љубав према Христу и љубав према ближњем, подразумева поверење у Христа.
 
Дакле, речи Господње упућене свима нама јесу речи које зову на слободу, истинску и праву; не слободу каква се у наше време промовише, која значи да зато што имаш право на слободу можеш да радиш шта хоћеш и да само онда кад чиниш што ти је срцу драго ти спроводиш и живиш слободу. Слободан бити значи бити слободан од наших истинских, правих и јединих непријатеља, а наш непријатељ јесте ђаво, браћо и сестре. Ма колико ми мислили да он не постоји или често говорили да су то бапске приче, ма колико бежали од те чињенице да он постоји, али није јачи од нас, није јачи уколико смо везани за Оног који је једини јак, уколико смо вером својом везани за Христа. Наш непријатељ је смрт и она сваког човека држи као свог служња, али ни она није јача од човека, није јача ни од ког од нас уколико смо, опет, вером и љубављу чврсто везани за Христа. Наравно, наш непријатељ је грех. Докле год смо робови тог тројединог нашег непријатеља, ма шта чинили, ма шта бирали, ма колико спроводили оно што нам је срцу драго, ми смо служњи греха, смрти и ђавола, ма колико имали илузију да смо слободни. Дакле, бити слободан а бити роб ђавола, греха и смрти јесте најгора могућа превара за сваког човека. Тек када смо у слободи заједнице са Христом, овај непријатељ који има три лица не може нам апсолутно ништа. Зато истинска и права слобода значи слободно се определити за врлину, за добро, за правду Божју, не за такозвано људско право које може да значи све и свашта. Што не значи, наравно, јер ће то једва дочекати они који хватају запете и узвичнике у речима Цркве да би могли да је оптужују. Једва ће то дочекати, па ће рећи: Ви сте против људских права. Не, напротив! Ми смо за истинска људска права, за право сваког човека на слободу; на слободу да буде добар, да буде врлински, да буде што је могуће сваког дана бољи од себе, да буде слободном својом љубављу и вером везан за Христа.
 
Дакле, ко хоће да иде за Христом треба да узме крст свој. То су речи Господње, али речи Господње, такође свима нама упућене, најпре су упућене Светом цару Константину: Овим побеђуј, указавши на небу крст. Дакле, све је у крсту, све је у том парадоксу спајања неба и земље, вертикале и хоризонтале, јер крст подразумева одрицање, али одрицање од себе острашћеног, од себе грешног, одрицање од мудровања телесног, од философије овог света која вели да је човек човеку вук, и која проповеда да циљ оправдава средство, и која каже да је егоизам врлина, да је самољубље  нешто чиме треба да се поносимо, да је покорити другог себи истинска и права победа. А крст, браћо и сестре, истинска је победа, али победа која подразумева победу самог себе, острашћеног и грешног. Али премного је да тако кажемо себи, боље је рећи: осећање потребе да побеђујемо страст и грех, самољубље, гордост, осећање потребе да то превазиђемо у себи, јер знамо да је то отров који води смрт у нас. Знамо исто тако да то не можемо учинити сами, штавише не можемо ништа учинити сами од себе, осим да препознамо када смо у греху. И то је можда и једина спољашња разлика између оног који неће Христа као правило свог живота, јер ко хоће против Њега и оних, тј. нас који желимо да живимо православно, да живимо по Јеванђељу. То је можда једина разлика што они грех и страст проглашавају за врлину, за добро, за успех, а ми смо свесни шта је грех и желимо да нам Бог помогне у мери у којој Он мисли да је то нама потребно да устанемо из греха.
 
Крст, браћо и сестре, није једноставан и није лак, али у исто време Господ каже да је то бреме благо, да је то јарам лаган, јер с једне стране крст подразумева узети заповести Божје за принципе, за начела свог живота, определити се да уђемо у тај Христов јарам који значи на први поглед ограничење, спутавање те антропоцентричне, острашћене и егоцентричне слободе како би у нама заживео истински прави човек, онај и онакав каквог га Бог хоће, кавог га је саздао и каквог га је назначио. А то је човек који треба да буде анђео на земљи, који треба да буде простор пројаве љубави и благодати Божје у читавој творевини, онај који је назначен да служи свему и сваком како би све приносио као уздарје Богу Творцу, Богу љубави. Крст, дакле, подразумева распеће, крст подразумева ићи за Христом, узети оно што је Господ зацртао у својој Беседи на гори као правила нашег живота, када каже: Блажени сте када сте жедни и гладни правде, јер ћете се наситити; када сте кротки, јер ћете наследити земљу.

Кротост може бити да је презрена оку овог света, али свако од нас, ако је имао искуство да је у близини кротког човека, зар није осетио утеху, зар није препознао да живот има смисла? Или блажени милостиви, јер ће бити помиловани –  то се данас сматра као слабост, као лудост. Добар и луд су браћа, каже наш народ, али када сретнемо милостивог, наслућујемо и препознајемо милост Божју. И, наравно, блажени чисти срцем, јер ће Бога видети, само када је срце чисто. Чини што ти срцу драгом је заблуда, мач са две оштрице. Прво погледај какво ти је срце, да ли је чисто или је самољубив. Ако је самољубиво онда обухвата и сваку другу нечистоћу и прљавштину. Па шта ћеш онда чинити ако ти срце није чисто, ако ти је воља острашћена, ако ти је ум помрачен? А када очистимо своје срце на коленима ридајући, проливајући сузе покајања, непрестано понављајући: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног, омекшаће тврдо окамењено хладно срце, јер ће пасти благодат Божја на њега. Ако смо истрајни, пљусак благодати ће запљуснути срце које живи у подвигу и биће очишћено и онда ће становати Бог у њему. И, наравно, у јединству са Богом видећемо лице Његово као што Он гледа лица наша.
 
Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати –  мир треба стећи, како нас опомиње Свети Серафим Саровски. Најпре, ти, ја, да стекнемо мир у себи, да се измиримо са Богом. Кад се измиримо са Богом, ето мира у нама, али ето и многих који ће налазити покој и мир око нас. Ако смо немирни, ако нам је срце узбуркано гневом и мржњом упрљано, неће бити мира. Ако има осветољубивости, ако има агресије, тада нема места у нашем срцу ни за кога, јер претходно нема места у нашем срцу за реч Божју, нема речи за Бога, па како ће онда бити места за било кога другог.
 
Дакле, да се миримо са Богом, браћо и сестре, кроз молитву, кроз пост и покајање, кроз исповест, да исповедамо грехе своје, да тражимо опроштај од Бога и једни од других, да праштамо једни другима. И, ето, тако ће се онда усељавати Господ мало помало у наше срце и благодат Његова ће чинити наше срце толико пространим да ће читав свет моћи да стане у њега. И онда ћемо, наравно, разумети заповест Божију која сажима читав закон и пророке, која је вели: Љуби Бога читавим бићем својим и ближњег свог као самога себе. Све је ту речено, то није апстрактна, хуманистичка, хуманитарна љубав која на далеко воли све и сва, али оне поред себе не може очима да види. Иде све до мржње, па онда заповест Христову која је вели: Љуби ближњег свог ми спроводимо тако што изокрећемо, па мрзимо ближњег свог. Авај, докле смо стигли!
 
Браћо и сестре, данас славимо Светог цара Константина и Свету царицу Јелену. Њих славимо као и све свете да бисмо се молили Богу и њима да се они моле за нас и заступају нас пред Престолом Божјим, али да бисмо се и угледали на њих. И они су један или неки од нас, са мноштвом слабости, са мноштвом греха и страсти, али је надјачала љубав према Богу и љубав пре мржње и свега оног што их је вукло на земљу и покушавало да веже за земљу, да прикује за земљу. Господ их је прославио да нам буду и заступници пред Богом и узор на који треба да се угледамо. Тако и данас да се угледамо на љубав царице Јелене, на љубав према Сину Божјем, према Господу Исусу Христу, према читавом Његовом спасоносном делу, према Часном Крсту, али и на спремност Светог цара Константина да отвори своју душу за љубав и благодат Божју, за Крст Христов и да читав свој живот од онога који је био далеко од Христа преобрази у живот у Христу.
 
Нека је срећна слава свима! Честитам и благодарим кумовима, да им Господ Бог да добро здравље љубав и слогу међусобну и много успеха у сваком добру и узрастању у врлини. Поздрављам и њихова краљевска височанства и такође молимо Бога да молитвама цара Константине и царице Јелене и они узрастају такође у сваком добру, у свакој врлини, у међусобној слози, како би уз помоћ Божју били испуњени радошћу и миром, а онда и свима нама били на понос и били пример за улед, да сте благословени. Живели на много година!